/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

“Zavod za čuvanje male dece”, osnovan oktobra 1867, preteča modernih ustanova za vaspitavanje najmlađeg naraštaja. Naročito je negovano pevanje, recitovanje, kao i molitva.

Nekad zabavilje, danas vaspitačice. Pre dva veka “zabavišta i čuvarišta” ili “malodečije školice”, a po sadašnjem vrtići. I onovremenski slikoviti i savremeni termini govore o istom – ustanovama za vaspitanje, igru i obrazovanje najmlađeg naraštaja.
Osnivanje prvih ustanova za zbrinjavanje – čuvanje i vaspitanje predškolske dece u Novom Sadu, na samim počecima pre dva veka, bilo je motivisano potrebom da se pomogne siromašnim roditeljima, prinuđenim da idu u najamni rad i po 12 sati dnevno, a da deca za to vreme ne ostaju bez nege, zaštite i kontrole.
Prva poznata ustanova za čuvanje i vaspitanje predškolske dece pod nazivom “Zavod za čuvanje male dece” osnovan je 1. oktobra 1867. godine, i u njemu su bili smešteni mališani uzrasta od tri do sedam godina. Vaspitač im je, kažu stari dokumenti, bio David Sagmajster, a veruje se da je on bio i osnivač ove ustanove. Zavod su obezbeđivale bogate gradske žene, koje su pripadale udruženju “Prvo žensko društvo”. Sva deca su plaćala minimalnu cenu smeštaja od dve do četiri forinte. Posle proveravanja imovinske karte porodice, na besplatnom boravku se nalazilo dvadesetoro dece.

Zabavilje, preteče današnjih vaspitačica, morale su imati solidno opšte i stručno obrazovanje, i da, propisanim načinom, zabavljaju i vaspitavaju, najbrižljivije pazeći, svu decu bez ikakvog razlikovanja po staležu ili poreklu, jednakom ljubavlju obgrle i predusrete.
Do 1918. godine, odnosno, do oslobođenja Vojvodine i njenog prisajedinjenja Kraljevini Srbiji, nema pisanih podataka o funkcionisanju i razvoju predškolskih ustanova u Novom Sadu, ali se pretpostavlja da je ih radilo pet-šest. Brojali su po 80 do 100 dece, i svi mališani su bili u istoj vaspitnoj grupi, a rad je bio neujednačen jer nije postojao zvanični program. Godine 1931. pri školama je radilo odeljenje zabavišta, a jedino čisto zabavište bilo je u Almaškoj ulici, u zgradi gde se i danas nalazi vrtić.
Dečaci i devojčice učili su recitacije, pesme i molitve i to obično pre podne, a posle podne, pevanje i ručni rad, igre u pesku ili u kolu. Pevanje se naročito negovalo.
Tadašnja zabavišta su imala oskudan nameštaj, samo dugačke klupe sa naslonom ili bez njega, prislonjene uza zid, na kojima su deca, jedno do drugog, mirno sedela.
Između dva rata, u Novom Sadu je radilo više zabavišta – 11 srpskih, po jedno mađarsko, nemačko, rusko i jevrejsko, u njima su, po podacima iz 1938. godine, bila 893 predškolska deteta.
O ustanovama za decu za vreme Drugog svetskog rata nema podataka, a neposredno po njegovom završetku, 1945. u Novom Sadu je otvorena dečja ustanova “Pčelica”, a dve godine kasnije, na inicijativu Antifašističkog fronta žena, prve jaslice za decu uzrasta od tri godine.
Od decembra 1968. konstituisana je ustanova “Radosno detinjstvo”, koja pod tim imenom postoji i danas.
 

PREGLED LEKARA I JUTARNjE KUPANjE

 
U junu 1921. u Novom Sadu je otvoren dečji dispanzer i obdanište kao jedinstvena ustanova. Deca su dovođena u jutarnjim časovima, pregledao ih je lekar, posle toga su morala da se okupaju i obuku u “zavodsko odelo”. Zatim su dobijala doručak, posle čega odlaze u prostorije za igranje i učenje. Tu se zadržavaju sve do podneva, kada idu na ručak. Posle ručka, grupa mlađe dece odlazi na spavanje, a stariji ponavljaju ono što su radili pre podne. U četiri sata posle podne sledila je užina, presvlačenje u svoja odela, u kojima su čekali dolazak roditelja.

DOBRE NAVIKE NAJLAKŠE PRIRASTAJU ZA DUŠU

 
Dobrotvorna zadruga “Srpkinja Novosatkinja”, inicijativu za otvaranje zabavišta je obrazložila uverenjem da se duša čovečija najbolje i najsigurnije oblagorođuje u mladosti, jer se onda dobre navike najbolje privezuju i najlakše prirastaju za dušu, koja je u to doba najmekša za utiske, pa zato su te školice od najvećeg upliva po vaspitanje i obrazovanje čoveka. Poglavito varošanina, koji je s jedne strane sa siromaštva roditeljskog ostavljen sam sebi bez ikakvog nadzora, a s druge strane sa gordosti i oholosti otmenijih ostavljen pod nadzorom slugu i sluškinja, čije nevaspitanje i neznanje više kvari naraštaj, nego što mu pomaže, te je za prve potrebno čuvarište, a za druge zabavište, da tim i jedne i druge sačuva od moralne propasti.

Izvor: novosti.rs