Foto: Freepik (AI-generated)

/11 /11

Počelo je sa onim: „Pa, šta radiš po ceo dan?“ Zatim, kako je svako od moje dece prelazilo na sledeći nivo predškolskog uzrasta, stalno bi se, neizbežno, pojavljivalo pitanje: „Pa, šta radiš sa svim tim slobodnim vremenom?“ 

Osećala sam krivicu zato što sam mama koja ostaje kod kuće, napisala je Elizabet Joyce za Her view from home. Onih dana kada nisam uspela da operem veš ili spremim večeru, često sam razmišljala o tome koliko zaposlenih mama uspeva da uradi sve to i još zaradi platu za svoju porodicu. A ja, toliko puta sam jedva držala glavu. Dani sa dvogodišnjakom i bebama blizancima. Dani sa dvogodišnjim blizancima i predškolcem. Dani, nedelje, godine zahtevnih trogodišnjaka i četvorogodišnjaka kada sam mnogo puta bila u suzama, jer bilo je jako teško.

Šta radim sa svojim slobodnim vremenom? Šališ se?! 

Kako se približava vreme kada će sva moja deca konačno biti u školi ceo dan, pitanja postaju sve oštrija: „Pa, šta ćeš da radiš sledeće godine?“

Nakon mnogo razmišljanja i mnogih diskusija, moj muž i ja smo odlučili šta želimo za našu porodicu naredne godine, a ja sam odlučila da ću prestati da se osećam krivom, jer shvatam koliko sam srećna što imam ovu priliku i iskoristiću je. 

Dakle, evo mojih pet razloga zašto ću nastaviti da budem mama koja ostaje kod kuće čak i nakon što sva moja deca krenu u školu:

Jer sam u mogućnosti

Iskreno, naša porodica već nekoliko godina živi od prihoda mog muža i nema razloga da ne nastavimo tako. Nismo bogati, ali svesna sam da smo prilično srećni. Rekla bih da spadamo u sve ređu srednju klasu. Naravno, dodatni novac bi nam dobrodošao, ali možemo udobno živeti i sa jednom platom, pod uslovom da i dalje pažljivo postupamo sa novcem.

Biram da im budem dostupna 

Za sve školske raspuste, neradne dane, dane kada su bolesni, biću tu za njih. Istina je da su deca u školi samo oko 200 dana u godini, ali ipak, jedna od stvari sa kojima se moje zaposlene prijateljice mame najviše muče jeste pronalaženje pristupačnog, pouzdanog čuvanja dece za vreme onih dana bez škole, a posebno tokom onih dana kada se iznenada razbole. Osim toga, nikada ne moram da radim uveče ili vikendom. 

Olakšavam teret svom mužu 

Možda deluje da nezaposleni supružnik predstavlja teret; u mnogim slučajevima, to jeste tačno. Ali, za nas, to nije gubitak prihoda jer će ovo biti naš status kvo. Umesto toga, dok moj muž nastavlja da vredno radi i finansijski nas izdržava, mogu da olakšam deo njegovog tereta kod kuće. Godinama je radio puno, a po dolasku kući još više. Nikada se nije žalio, ali znam da se veoma raduje što preuzimam neke od svakodnevnih zadataka - beskrajne poslove u dvorištu, iznošenje smeća, sortiranje gomile nesloženog veša. Želim da konačno dođe kući i opusti se.

Napredovaću

U svemu. Mnogo toga što planiram da uradim sledeće godine je ono što sam radila sve vreme, ali se nadam da ću to raditi mnogo bolje sada kada imam više vremena: bolje planiranje obroka, uspešnija štednja, bolje upravljanje vremenom. Ali ne samo da želim da budem bolja u ovim zadacima, već želim i da budem bolja sebi. Želim da sledim svoje strasti i uživam u stvarima koje me zanimaju. Želim da budem srećnija, manje stresirana ja, u kojoj moja deca i moj muž uživaju.

Život je kratak

Niko od nas ne zna šta sutra čeka nas ili naše voljene. Prebolela sam rak i jedva sam preživela rođenje sina. Kada je u pitanju materijalno, ono što više cenimo od još jedne plate je vreme provedeno zajedno i želim da iskoristim svaki minut.

Pa, šta ću da radim sledeće godine? 

Uživaću.