/11 /11

Da li se iza toga krije strah od biološkog sata i kakve su posledice takve odluke pokušali smo da otkrijemo u razgovoru sa Mašom Karleušom Valkanu, psihologom i psihoterapeutom.

- Ako neko traži idealan trenutak kada će da osnuje porodicu i ostvari se kao roditelj, treba da zna da takav momenat ne postoji! Svako ima sopstveni ritam, bitno je samo da se prepozna kako je to pravo vreme, bez obzira na okolnosti. Danas se drugačije živi, veliki broj ljudi studira i gradi karijeru, te se granica rađanja malo-po malo pomera. S druge strane i medicina napreduje pa se i biološki časovnik menja i žene više ne moraju u toj meri da strahuju od njega - kaže za „Baby planetu“ Maša Karleuša Valkanu. - Moje je mišljenje, utemeljeno pre kroz praksu nego na istraživanjima, da svako u sebi oseti kada je „taj“ momenat za stvaranje porodice i nikako ne bi trebalo da ga propusti.

Ali iako ogromna radost, rođenje deteta je velika odgovornost. Potrebno je da dostignemo određeni nivo ličnog razvoja da bismo mogli da budemo kvalitetni roditelji. Po nekim teorijama, objašnjava naša sagovornica, partnere biramo najviše po tome što smo na sličnom stepenu razvoja ličnosti i što posedujemo sličan kapacitet za bliskost i građenje veze. Vrlo često do roditeljstva dolazi kada dve osobe međusobno prepoznaju biološki potencijal za roditeljstvo, to je takozvana genetska privlačnost, što ne znači da će te dve osobe i u drugim aspektima ostvariti uspešnu vezu.

Da li neka žena želi i da li se oseća sposobnom da rodi dete, bez obzira na to što nema stabilnu vezu, ili je čak sama, zavisi od mnogo faktora. Čak se može reći da se ovde ne radi o dilemi da li će žena roditi dete sa partnerom ili bez njega, već da li će biti sama ili sama sa detetom. Ipak, u slučajevima  kada se odluči da kroz  roditeljstvo prolazi potpuno sama, čak i sa nepoznatim ocem, otvara dilemu da li je njen postupak sebičan i da li u želji da se ostvari kao majka, bez obzira na okolnosti, uskraćuje nešto detetu.

- Ako je ličnost majke dovoljno razvijena, ne bi trebalo da bude većih problema bez obzira na to što dete odrasta sa jednim roditeljem. Ako je roditelj srećan i zadovoljan, to se reflektuje na dete pa će i ono biti srećno i neće osećati nikakvu uskraćenost. Ali ako žena samohrani status doživljava kao nametnut, a ne kao „normalno“ stanje, i ako ne može da se pomiri sa tim da sa ocem deteta nema kvalitetnu vezu, ona nezadovoljstvo neminovno odslikava na dete i onda se njemu događa upravo ono što društvene predrasude diktiraju - mališan se oseća drugačije, uskraćeno, „obeleženo“ - pojašnjava Maša Valkanu.

Oni koji dobiju dete kada su već razvijeni kao osobe nemaju problema ni u porodičnim odnosima, ni sa stavom okoline. Naročito u prvoj godini života, kada je mališanu dovoljna samo jedna osoba koja mu je potpuno posvećena i koja zadovoljava sve njegove potrebe, odsustvo drugog roditelja se ne oseća.

-  Oko treće godine dete ulazi u Edipovu fazu pshiosocijalnog razvoja, a da bi se ta faza uspešno razrešila, potrebno je da na raspolaganju ima obe roditeljske figure - pojašnjava naša sagovornica. - U tim momentima zaista je potrebno da dete ima kontakt sa roditeljskim figurama oba pola. Dakle, ako je majka dovoljno zrela, posvećena i emotivno dostupna detetu, ne bi trebalo da bude većih problema u početnim stadijumima razvoja, ali već oko treće godine njemu postaje važan model partnerskih odnosa koje usvaja kako bi jednog dana moglo i samo da gradi kvalitetan partnerski odnos.

Naravno, to ne potire druge dileme koje se javljaju u ovakvim situacijama, a jedno od pitanja je: zašto jedna žena nije sposobna da ostvari kvalitetnu partnersku vezu do određenih godina? Da li je to stanje sa kojim se treba „pomiriti“, ili žena treba da radi na sebi s ciljem da u nekom trenutku ostvari kvalitetan partnerski odnos.

Na Zapadu je trend „svesnog samohranog roditeljstva“ otišao korak dalje, pa osim parova koji u bankama sperme nalaze donore za vantelesnu oplodnju i tako rešavaju problem steriliteta, sve više je žena koje na taj način dolaze do oca svog deteta. Mada se kod nas već od 2009. govori o otvaranju banke reproduktivnih ćelija, do sada Ministarstvo zdravlja nije izdvojilo sredstva za te namene. Iako je ovaj način dolaska do deteta veoma nekonvencionalan i u našoj sredini se na to gleda sa dosta predrasuda, ipak i kod nas ima žena koje odlaze u Makedoniju ili zemlje Evropske unije kako bi uz pomoć donora došle do deteta.

Ovo je potpuno legalan postupak, ali on ipak otvara brojne dileme, naročito ako se ima u vidu da se na ovaj način detetu uskraćuje pravo da zna ko mu je biološki otac. Jer, na to pitanje u ovom slučaju ni mama nema odgovor, a situacija može da se olakša, smatraju psiholozi, ako žena u međuvremenu nađe kvalitetnog partnera te dete na taj način dobije očinsku figuru. 

Više o TRUDNOĆI, BEBAMA, RODITELJSTVU pročitajte na sajtu Baby planeta!