prase
|
Ma šta ti je guppy, ja se isto ne šminkam redovno... Imala sam neki trip da ću početi da se šminkam svaki dan kada se zaposlim, ali kada sam se zaposlila - konstatovala sam da se u firmi devojke ne doteruju, ista garderoba kao na faksu, ništa šminka, ništa štikle... Doduše, mi imamo i neki dressing code koji je teško ispoštovati sa štiklama, naime moraju biti niže od 5cm a ja (majke mi) ne umem da hodam u tome, meni je 7cm minimum za ravnotežu - ne znam zašto. U trudnoći sam maksimalno koristila to što mi niko nije mogao da zameri, pa sam nosila sandale sa ortopedskim đonom koje su mi fenomenalno prijale za moje jadne otekle noge (visina ispod pete 10-12cm) 
Šminka mi dolazi u obzir samo da koriguje neko tekuće stanje, tipa da mi se lice "ofuca" pred  i slično... No, razmišljam da moram to kod sebe da promenim, nisam više klinka i sve manje se osećam ugodno u svojoj koži kada nisam doterana u javnosti. Zašto? Pa, evo jedne priče od Kulina Bana (u mom stilu)...
Bila sam u nižim razredima osnovne škole i trebalo je da imamo neki roditeljski sastanak, zajedno roditelji i đaci i učiteljica. Mi smo valjda sačekali da se roditelji okupe jer smo bili već u školi... Moja mama je došla pravo sa posla, doterana kao i uvek, odmah sam konstatovala da je najlepša od svih mama tamo. Mama jedne drugarice je došla - ni manje ni više - u farmerkama i patikama, što je danas valjda skroz normalno... a meni je onda bilo nezamislivo! Ja sam prve farmerke obukla u 6. ili 7. razredu osnovne škole, a zimi sam nosila skafander i u školu ako je baš tako hladno - nikakve pantalone nisam nosila (danas, skoro obrnuto ). Pomislila sam: "Jadna V..., vidi na šta joj mama liči, pa zar nije mogla bar za ovaj dan da se obuče lepše?!". Ježim se od pomisli da neko to pomisli za mene i moje dete. Što bi rekla moja mama: sad si udata žena i majka, mogla bi da počneš tako da se oblačiš
_____________________________
sve ima svoj kraj, samo kobasica ima dva!
|
Toliko uvek imam 
. 
Odštampaj
