/11 /11

“Koliko ih ima ?”

“Sa njom 24 u ovoj godini”...

“Nije dovoljno, ali... pričekaćemo, dok se ne pojave opet oni koji trebaju”...

“Ali, oče zašto...pate, teško podnose, životi im se promene iz korena, raspadaju se, jecaju i mole tako je teško, ja... ja ne mogu više to da gledam...

“Ne brini, dobra dušo moja, proći će i to, naviknu, ojačaju...sa razlogom su odabrani! Svet i jeste mesto stvoreno za svaku dušu... a, njihove su duše najtoplije, one vole najjače, grle najsnažnije, gledaju najdalje i najdublje, oni su...zapravo dar!”... pomilova ga po glavi, pogladi sebe po bradi, zagonetno smeškajući se, pa ode da odmori...

“Milo moje čedo, napokon te dočekah...”nežno je milovala svoje najdraže i pomalo se štipkala, da bi se uverila da ne sanja, da je zamotuljak njen i samo njen i da nema na svetu ništa lepše, od ono ga što leži ispred nje na krevetu...

“Jedan, dva, tri...deset prstića na jednoj ruci. Jedan, dva, tri...deset na drugoj... ”smeškala se i pokušavala da razmota “kiflu” koja je bila najskuplje što poseduje i što će ikada posedovati...

“Jeda, dva...deset na jednoj nogici...jedan, dva, tri...deset prstića na drugoj nogici. Ha, sve je tu...”

Smesila se i ljubila svaki deo tela, svog malog zamotuljka.

“Šta radite to? Pa, vi još niste podojili bebu...ja je vraćam za 10 minuta u boks, pa vi kako hoćete gospođo”!... reče ljutita sestra i žurno ode dalje!

Ali nju ništa više nije moglo da naljuti ili rastuži... tu je njeno blago!

“Ne razumem, kako to- nije dobro, kako nije kao druga deca...samo joj malo šeta oko, ništa više, pa, valjda bi se to odmah videlo kada se rodila, pa nema niko kod nas ko...”

Očajnički je tražila potvrdu doktora, da je upravu, ali nije je dobila. Nemo ju je posmatrao i pogledom joj samo rekao, žao mi je...

Slomi se u milion komada u samo jednoj sekundi. Ceo svet se promeni i posta siv sa najcrnjim oblacima, iz kojih samo oluja izlazi. Nije znala kako da ustane, kako da se sastavi, kako da nastavi i njen i svoj život. Pogleda u to nežno, malo lice, očekujući čudo za koje je u dubini duše znala, da neće doći! Ćutala je, dugo i teško, skoro kao da je zanemela, ogluvela, otupela...

Misli su same pravile scenario... to je kraj, kraj sreći, nadi...životu... Niti je umela, niti želela da traži utehu, jer je nije ni bilo. Lek za ovo joj nije bio potreban, niti je postojao da umiri u njoj ovu bol koja joj je cepala celu utrobu.

“Eto oče, rekao sam ja, rekao sam vam, ali vi ne slušate, zar bas vi, VI nemate srca, ni duše...zar, vas ne pogađa, zar vas ne grize savest...zašto, oče, zašto?”

“Polako, polako...strpi se, toliko puta sam te učio da je strpljenje jedno od najvećih vrlina... uvek postoji ono “ali”, uvek je jutro pametnije od večeri...uvek, posle kiše dođe sunce! Pusti vreme, pusti njeno srce da odradi šta treba, pa će ti biti sve mnogo jasnije”.

Dani, meseci, godine...prolazile su neumoljivo brzo. Svako se na svoj način nosio sa najvećom boli, koja ih je mogla zadesiti. Nekada bolje, nekada gore...ali, nosila se nekako sa njenom i svojom sudbinom. Potpuno nesvesna svoje ljubavi prema njoj, zbog bola sa kojim je ustajala i legala, ne primeti kakva se veza između njih dve stvorila. Učile su, vežbale, lečile... i stvarale svet, u kojem su samo jedna drugoj pripadale...i ne shvatajući-zapravo bile srećne.

“Možete li joj molim vas, pročitati molitvu...bolesna je”. Reče gledajući tužnim očima u sveštenika koji je stajao kod moštiju sveca.

“Kako se zove”? Reče. ”Jel krštena”? Reče. “Primaknite se”. Primaće se.

Sva tuga ovog sveta, izašla je iz tog krika koji se prolomi svetinjom, onog trena kada sveštenik reče prvo slovo molitve! Sve sto je sakrivala u najdubljim “džepovima” srca, sašivene od bola, tuge i jada...izađe iz nje kao rukom odneseno. Osta klečeći, iscrpljena, prazna i ...oslobođena!

Oslobođena besa, ogorčenosti i razočarenja...i onoga ZAŠTO?

Sada zna sve! Prigrli je najjače sto je mogla, izljubi najslađe sto može i podignu u nebesa da pokaže narodu i Bogu svoje najdivnije i najsjajnije Sunce koje obasjava njen život!

“Rekoh li ja... mnogo je istih, običnih, jednih od… njihova - njena posebnost, to je dar i nije za svakoga! Nju treba zaslužiti, dobri moj nestrpljivi...”

Autor: Dubravka Bakoč Vujinović