Oni više ne znaju šta znači reč posledica. Mi smo im oduzeli pravo na nju. Mi im ne damo da rastu i spremaju se za realan život u kojem one, i te kako postoje. Foto: Freepik.com

/11 /11

Dečija nedelja je za nama.
U njoj je jedna trinaestogodišnjakinja bez razloga ubola svoju najbolju drugaricu.
U njoj je jedan trinaestogodišnjak, s kojim god razlogom, ubio svog druga.
U njoj se mi ponašamo, kao da je sve to već normalno. Već viđeno.
U njoj se ništa ne dešava, jer se sve već desilo. I NIŠTA.
Mi idemo dalje.

Kažu sve mere su preduzete. Školi je naloženo da priča o empatiji.
A ja mislim da nam termin empatija na uši već izlazi, i da smo ih pričom o solidarnisti i međusobnom poštovanju, već predozirali.

Opomena napisana na papiru, sve ispoštovane procedure koje su uredno zavedene, i imaju i svoj delovodni broj, ništa neće promeniti.

Oni više ne znaju šta znači reč posledica. Mi smo im oduzeli pravo na nju. Mi im ne damo da rastu i spremaju se za realan život u kojem one, i te kako postoje.

Jer kad se sretnemo kod tobogana gde se njih šest nadvilo nad trogodišnje dete i reži na njega, ono plače, oni se smeju i jako im je zabavno što je počelo i da drhti, i potpuno im je svejedno, jer jedna majka im ne može ništa, pa šta, nijedan čuvar im ne može ništa, pa šta, roditelji, smešno, šta oni mogu, hahahhaha policija, ne sme da nas pipne. Pa šta! Ja se pitam koliko ćemo još dečijih nedelja obeležavati, ostajući polako bez onih kojima je posvećena.

Pa šta?!
Ništa!

Autor: Maja Radović