(Foto: Magnific)

/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

Deset minuta pre treninga dete još sedi na kauču. „Neću. Svi bolje igraju od mene.“ Roditelj pogleda na sat, pa u dete. Izvadi telefon i napiše treneru: „Danas nećemo doći.“

Detetu lakne. Lakne i roditelju.

Jedno otkazivanje ne govori mnogo. Nekada je upravo to razumna odluka. Ali je važno zastati kada otkazivanje, preuzimanje i izbjegavanje postanu način na koji iz sedmice u sedmicu svi najbrže dođemo do olakšanja. Šta tada dete dobije priliku da nauči o svom strahu? A šta mi naučimo o našem osećaju nelagode?

Ponekad ne spašavamo samo dete. Ponekad pokušavamo da umirimo i sopstveni osećaj nemoći dok gledamo nekoga koga volimo kako prolazi kroz nešto što ne možemo odmah da popravimo.

Olakšanje nije isto što i pomoć

U psihologiji dečije anksioznosti postoji pojam porodičnog prilagođavanja anksioznosti (engl. family accommodation). Odnosi se na načine na koje članovi porodice menjaju svoje ponašanje, rutine ili zahteve kako bi detetu pomogli da izbegne ili smanji strah: odgovaraju umesto njega, izbegavaju određena mesta, menjaju porodične planove ili preuzimaju zadatke koje bi dete, uz primerenu podršku, moglo pokušati samo.

Takve reakcije su razumljive i kratkoročno često vrlo efikasne. Dete oseti strah. Roditelj ukloni situaciju. Oboje odahnu. Upravo to olakšanje može povećati verovatnoću da sledeći put ponove isti obrazac: dete ponovo izbegne, a roditelj ponovo preuzme. S vremenom porodica može početi organizovati sve više odluka oko toga da se strah uopšte ne pojavi.

Istraživanja nalaze povezanost između većeg porodičnog prilagođavanja i izraženijih simptoma dečije anksioznosti. To ne znači da je roditelj uzrok anksioznosti niti da je svaka pomoć štetna. Znači nešto skromnije, ali važno: ono što danas brzo smanji strah ponekad može smanjiti priliku da dete otkrije da nelagodu može podneti, da se telo može smiriti i da greška nije katastrofa.

Osećaj sposobnosti ne gradi se samo iz rečenice „Ti to možeš“. Gradi se i iz iskustva: „Bilo mi je teško. Pokušao sam. Nisam sve mogao odmah, ali sam prošao kroz to.“ Ako stalno radimo umesto deteta ono što može pokušati samo, oduzimamo mu prilike iz kojih se gradi upravo ono što želimo da ima: osećaj „Ja mogu“.

Prvo proverimo šta se zaista događa

Nije svako povlačenje iz situacije „izbegavanje“, niti je svaka roditeljska intervencija preterano spašavanje. Dete može biti preopterećeno bukom, može doživljavati vršnjačko nasilje, imati razvojnu teškoću, zdravstveni problem ili intenzivnu anksioznost. Nekada je potrebno prilagoditi okruženje, smanjiti zahtjev, zaštititi dete ili uključiti stručnu pomoć.

Zato pre nego što kažemo „moraš se suočiti“, treba pitati: Šta se ovde zapravo događa? Da li je situacija sigurna? Da li je zahtev primeren uzrastu, razvoju i trenutnim sposobnostima deteta? Kakvu podršku dete treba da bi napravilo sledeći korak?

Cilj nije da roditelj pomaže manje po svaku cenu. Cilj je da pomoć sa vremenom detetu omogućava više učešća, pokušavanja i učenja – a ne da sve više situacija postaje moguće samo ako ih odrasli preuzmu.

Podrška i preuzimanje nisu isto

Između „pusti ga da se sam snalazi“ i „uradi umesto njega“ postoji mnogo prostora. Roditelj može prvi put ući sa detetom u trening salu, ali dogovoriti da izađe nakon nekoliko minuta. Može pomoći detetu da smisli šta će reći nastavniku, ali ga zatim podržati da to samo kaže. Može zajedno sa detetom proći kako uraditi domaći zadatak, ali ga ne završiti umesto njega.

Korisnije pitanje zato nije: „Da li sam mu previše pomogla?“ nego: „Šta moja pomoć omogućava kroz vreme?“ Dobija li dete priliku da učestvuje u rešenju, da pogreši, popravi, zatraži pomoć i ponovo pokuša? Ili moje učešće postaje uslov bez kojeg ono više ne ulazi u situaciju?

Nekada je najmanja potrebna pomoć upravo najbolja pomoć: dovoljno da dete ne ostane samo sa nečim što još ne može nositi, ali ne toliko da mu oduzmemo celi zadatak.

A šta se u tom trenutku događa u nama?

Ovde priča postaje osetljivija. I nije ista za svakog roditelja.

Neko je odrastao bez dovoljno zaštite i obećao sebi da njegovo dete nikada neće morati sve rešavati samo. Nekoga dečiji plač gotovo fizički preplavi. Nekoga detetov neuspeh vrati u sopstveni školski sram. Nekome je slika „dobrog roditelja“ postala toliko vezana za sprečavanje patnje da teško podnosi trenutak u kojem nema brzo rešenje.

Ponekad razlog uopšte nije duboka rana iz prošlosti. Ponekad smo iscrpljeni, kasnimo, nemamo podršku i jednostavno uradimo ono što će najbrže završiti situaciju. I to je dio stvarnog roditeljstva.

Problem nije ljubav. Problem nastaje kada naš osećaj nelagode počne redovno određivati količinu pomoći koju dajemo. Dete možda treba podršku, ali ne nužno onoliko koliko je potrebno nama da se ponovo osećamo mirno.

Jedna korisna ideja iz terapijskog rada: podrška + poverenje

Na sličnoj ideji zasnovan je i program SPACE – Supportive Parenting for Anxious Childhood Emotions – namenjen roditeljima dece sa anksioznošću. Cilj nije da roditelj postane hladniji, da ignoriše detetov strah ili preko noći prestane pomagati. Roditelji uče istovremeno poslati dve poruke: „Vidim da ti je teško“ i „Verujem da se možeš nositi s ovim.“ Zatim postepeno menjaju konkretna ponašanja kojima su, često iz najbolje namere, omogućavali detetu da stalno izbegava ono čega se boji.

Zašto je to zanimljivo? U jednom istraživanju učestvovalo je 124 dece od sedam do četrnaest godina s anksioznim poremećajima. Jedna grupa dece je bila uključena u kognitivno-bihevioralnu terapiju direktno, dok su u drugoj grupi u SPACE programu radili samo roditelji – bez direktnog terapijskog rada s detetom. Nakon tretmana, SPACE nije pokazao slabije rezultate od kognitivno-bihevioralne terapije u smanjenju dečije anksioznosti, dok je smanjenje porodičnog prilagođavanja bilo izraženije u SPACE grupi.

To ne znači da roditelj može ili treba sam „da izleči“ detetovu anksioznost. Pokazuje nešto mnogo relevantnije za svakodnevno roditeljstvo: način na koji odrasli odgovaraju na dečiji strah može doprinositi održavanju određenih obrazaca, ali može biti i važan deo promene. Možemo priznati strah, ostati dostupni i pružiti podršku, a da istovremeno ne organizujemo celi život oko toga da dete nikada ne oseti nelagodu.

Dokazi o SPACE-u još nisu konačni. Sistematski pregled iz 2026. obuhvatio je 12 studija: većina je pokazala smanjenje dečijih simptoma i porodičnog prilagođavanja, ali je kvalitet većeg dela istraživanja bio ograničen, a rezultati kroz vreme nisu uvek bili dosledni. Pristup je zato obećavajući, ali potrebna su kvalitetnija istraživanja.

U svakodnevnom jeziku njegova najvažnija poruka možda stane u nekoliko reči: „Vidim da ti je teško. Tu sam. I verujem da možeš napraviti sledeći korak.“

Pre nego uskočimo

Vratimo se detetu koje ne želi na trening. Prvi korak nije uveravanje niti automatsko otkazivanje. Prvi korak je saznati zbog čega ne želi. Čega se konkretno boji. Je li ga neko ismevao? Ne razumije vežbu? Boji se da će pogrešiti? Je li prostor preglasan? Želi li uopšte nastaviti taj trening?

Ako nakon razgovora utvrdimo da je okruženje sigurno, zahtev primeren i da dete želi nastaviti, možemo zajedno pronaći ostvariv sledeći korak. Možda će pre treninga kratko razgovarati sa trenerom. Možda će prvi put ostati samo deo treninga. Možda će roditelj biti u blizini, ali neće ulaziti u salu.

Posle ne moramo pitati samo: „Je li ti sada lakše?“ Možemo pitati: „Šta je bilo teško? Šta si ipak pokušao? Šta si primetio da možeš? Šta bi ti sledeći put pomoglo?“ Strah ne mora potpuno nestati da bi iskustvo bilo vredno.

I kada osetimo snažan poriv da odmah rešimo situaciju, možemo sebe pitati: Šta je ovde stvarno problem? Šta ga tačno plaši? Je li situacija sigurna? Treba li mu moje rešenje ili moje prisustvo? Koji je najmanji oblik pomoći koji odgovara njegovim trenutnim potrebama? I čiju nelagodu sada pokušavam najbrže smanjiti – njegovu ili svoju?

Ako je situacija sigurna, možemo pokušati dati malo manje pomoći nego inače. Ne nula pomoći. Samo dovoljno malo da deo iskustva koje može podneti ostane detetu.

Dok dete uči: „Mogu pokušati i kada me je strah“, roditelj ponekad uči nešto jednako teško: „Mogu biti uz tebe i kada ne mogu odmah učiniti da ti bude lakše.“

O autorki

Samra Dedić je pedagoškinja, psihološkinja i sistemska porodična savetnica. Majka je jedne devojčice, a piše o roditeljstvu, odnosima i potrebama koje se nalaze iza dečijeg ponašanja.

Izvori

• Lebowitz, E. R. et al. (2020). Parent-Based Treatment as Efficacious as Cognitive-Behavioral Therapy for Childhood Anxiety: A Randomized Noninferiority Study of SPACE. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry, 59(3), 362–372.
• Iniesta-Sepúlveda, M., Rodríguez-Jiménez, T., Lebowitz, E. R., Goodman, W. K., & Storch, E. A. (2021). The Relationship of Family Accommodation with Pediatric Anxiety Severity: Meta-analytic Findings and Child, Family and Methodological Moderators. Child Psychiatry & Human Development, 52(1), 1–14.
• Egan, R. et al. (2026). SPACE in Addressing Paediatric Psychological Difficulties and Family Accommodations: A Systematic Review.