/11 /11

15. novembar je dan prevremeno izgubljenih beba tokom trudnoće ili neposredno nakon rođenja.

Oktobar je mesec u kome se podiže svest o gubitku bebe…

Možete li da zamislite veći užas za ženu, nego kad izgubi bebu za koju je imala bezbrojne snove i planove? Beba koja je već imala ime, koju je zamišljala kako izgleda. Na koga će da liči? Na mamu?  Na tatu? Ona se tajno nadala da će izgledati kao njen brat…

Njen brat je skočio od radosti kada je saznao da će imati brata i poljubio je stomak svoje majke, radujući se budućnosti iako je imao samo 4 godine…

Imala sam 24 godine kada sam rodila mog sina. Normalna trudnoća, porođaj sa carskim rezom. Zdrava i živa muška beba od 3,190. Moj ponos i najveća radost u životu. U kakvom ružičastom svetu sam provela trudnoću! Ko bi pomislio da bi moglo nešto da krene naopako? Nijedne milisekunde nisam razmišljala o činjenici da neke trudnoće nemaju srećan kraj…

Prošlo je 4 godine. Vreme je za drugu radost, proširenje porodice. Kao prvi put, i ovaj put sam odmah zatrudnela. Treba li da opišem koliko sam se obradovala kad su se pojavile dve crtice na testu? Što ćemo u kući da imamo još jednu bebu! U kući će se smejati i igrati dvoje dece… To je čovek. Brat moga sina. Imaće ime. Uprkos veri i nadi da će sve biti uredu… Sa nama je bio samo 17 nedelja. I ako on ne dolazi kod nas, postoji. To je moje drugo dete. Moj drugi sin. Izgubili smo ga, pre nego što smo imali priliku da ga upoznamo..

Prošlo je još četiri godine. Sad sa 33 godine, imam 8-godišnje dete i jedno koje nosim u svom srcu. Pozitivan test! Ponovo sam trudna. Po treći put. Ali sa srećom nisam čekala ovaj pozitivan test, nisam ga sačekala sa suzama radosti. Zamislite taj trenutak kada ste se najviše plašili u svom životu, tako ga uvećajte za 100. Šta će biti sa ovom trudnoćom? Da li ću doći kući praznih ruku? Da li će moje srce biti opet prekinuto na milijardu komada?

Najbolje vreme u životu žene, trudnoće, postalo je najtamniji, najteži i najtraumatičniji period za mene. Radost koju svaka buduća majka oseća kod mene zamenjuje strah. Čekajući lose vesti o svakom sledećem pregledu. Zamislite kako je bilo devet meseci, nekoliko puta dnevno, gde god se nalazite, idete do najbližeg  toaleta kako biste slučajno proverili da nema krvi. Iako nije prošlo samo nekoliko sati. Možda sada?

Ova treća trudnoća je kao knjiga. Školski primer kakva treba da bude trudnoća. Više je od pola pošlo, sutra sam stara 21 nedelju. Sada je devojčica. I već joj je dato ime. Brat joj je dao.

“Kada se beba rodi”… Majka koja kaže: “ako se rodi beba”… Ako je donesem kući. Ako prođe vreme kako treba… ako je zdrava I živa… Znam taj osećaj kada sekunde kada znate da ste trudni, svaki delić se zakuva u vama, a sada izgleda neobjašnjiva veza između vas?

Zaboravila sam. Osećala sam to kada sam bila trudna sa sinom, ali sada je nestalo… Kako da se povežem sa njom? Kako da mi se svidi? A šta ako?... Šta ako mi se ponovo slomi srce na milijarde komada? Možda je bolje ostati hladan, a ne povezati se sa svojom bebom. Kažu da bi to bio odbrambeni mehanizam. I kažem da se stidim što ne mogu da se povežem sa bebom koju nosim u sebi.

Niko mi nije rekao koliko će emocija da svaki dan da prođe kroz mene u trudnoći nakon gubitka bebe.

Niko mi nije rekao da će svaki dan biti većan, da ću se svaki minut brinuti za moju bebu.

Niko mi nije rekao da svaki put kad odem u kupatilo, proveriću da li imam krvi na gaćicama.

Niko mi nije rekao da bi bilo koji bol u stomaku bio razlog da trčim kod doktora.

Niko mi nije rekao da svaki put kada mi neko priča o budućnosti, dođe mi da pobegnem.

Niko mi nije rekao da će me utešne reči “moja voljena” toliko uznemiriti oči.

Sa plavom kosom. Isto kao I brat. Devojčice moja,  ti nemaš neosetljivu majku koja te ne voli. Ona te voli. Više nego što možeš da zamisliš. A ti ćeš da dođeš sa nama kući… 

 Prevod: ringeraja.mk