/11 /11

Ekrani su svuda oko nas. Živimo u tehnološkom svetu i nemoguće ih je izbeći u potpunosti. Često viđamo malu decu ili čak bebe kako se zabavljaju smartfonovima, tabletima i sličnim uređajima sa ekranima. Fascinirani smo kako brzo uče, kad vidimo kako „odmah znaju gde treba upaliti“, kako „odmah listaju virtualne stranice“… i sl.

Divimo se i njihovom poznavanju engleskog jezika u tako ranom uzrastu, ali koliko je to smisleno, preporučljivo i korisno za dete ako uz to nije u stanju komunicirati na materinjem, koliko je korisno ako ono taj jezik ne upotrebljava u komunikacijske svrhe nego samo mehanički, kao eholalija, ponavlja reči i pesmice bez razumevanja… Da li je za preživljavanje neophodan engleski jezik u tako ranom uzrastu. Čemu mu služi ako ne zna samostalno jesti? Ili izraziti šta mu treba? Koliko je funkcionalno to znanje. Čemu te veštine detetu služe? Šta dete realno time dobija? Što time razvija?

Malim bebama i deci do tri godine najpotrebnije za razvoj je upoznavanje sveta oko sebe kroz senzomotoriku. Dakle, za razvoj mozga potrebno mu je istraživanje svega onoga što ga okružuje podražavanjem svih čula kako bi se stvorile veze u mozgu koje će omogućiti detetu da uči i živi na adekvatan način.

Naime, bez tih iskustava, dete neće moći i znati da se nosi sa svakodnevnim izazovima i događajima onako kako bi trebalo; ne razvija adekvatnu komunikaciju sa okolinom i ljudima oko sebe, ne zna da se služi sa stvarima koje ga okružuju i nema funkcionalna znanja i veštine koje bi mu omogućile zdrav razvoj.

Prve tri godine života ključne su za razvoj mozga koji raste brže od bilo kojeg drugog dela tela. Tokom ovog perioda, dečji mozak je osetljiviji na pozitivne uticaje, ali i ranjiviji na negativne uticaje nego što će biti ikada više u životu! TV i drugi elektronički medijski uređaji mogu stati na put i usporiti razvoj jer ne uključuju istraživanje, igranje i vrednu interakciju sa roditeljima i drugim ljudima što zapravo podstiče učenje i zdrav fizički kao i psihosocijalni razvoj.

Prema novim istraživanjima, preterano gledanje ekrana, bilo koje vrste, menja strukture dečjeg mozga na negativan način. Rezultati pokazuju da što duže dete gleda televiziju ili video sadržaje na ekranima to su promene u mozgu dublje.

Snimci MRI (magnetne rezonance) pokazuju da deca koja mnogo vremena provode pred ekranima imaju manje bele mase u prednjem delu mozga što je povezano (između ostalog) sa nižom verbalnom inteligencijom. Naime, bela masa je ono o čemu govorimo kada kažemo da mozak funkcioniše brzo i učinkovito, da ima dobre veze u mozgu. Suprotno učenju sviranja instrumenta, bavljenje sportom, čitanja detetu –  gledanje ekrana ne dovodi do razvijanja viših nivoa u mozgu.

Konkretnije, izloženost malih beba i dece do tri godine ekranima povezano je sa usporenim razvojem govora uopšte i funkcionalnog govora, veština kao i spremnosti dece za vrtić. Takođe, ekrani u tom uzrastu često dovode i do problema sa spavanjem, problema sa ponašanjem, dugoročnih problema u socijalnom razvoju, uključenosti i sposobnosti praćenja nastave kao akademskog uspjeha.

TELEVIZIJA, VIDEI, DVD-OVI NISU UČINKOVITI UČITELJI.

Proizvođači programa i videa za decu tvrde da njihovi proizvodi doprinose deeci. Većina su čak označeni kao edukativni sadržaj koji promovišu razvoj mozga i kognitivnih veština. U istraživanju u kojem je učestvovalo preko 1000 porodica roditelji su podelili svoje razloge zbog kojih dopuštaju deci i bebama gledanje TV-a i ekrana. Većina njih je verovala kako na taj način podstiču razvoj dečjeg mozga.

Međutim, ovakve tvrdnje i verovanja nisu potvrđena istraživanjima. Generalno, istraživanja pokazuju da deca mlađa od tri godine nikako ne napreduju na taj način. Štaviše, pokazalo se suprotno, posebno jer su time izostavljene one aktivnosti koje doista podstiču razvoj mozga.

MOZAK BEBA NIJE SPREMAN NITI ZREO ZA EKRANE.

Zašto ekrani utiču na mozak male dece drugačije nego na mozak starije? Odgovor se krije upravo u spomenutim neverovatnim promenama koje se događaju u mozgu tokom prve tri godine života.

Kada se beba rodi, ona ima već gotovo sve neurone koje će ikad u životu imati. No, cilj pravilnog razvoja mozga je stvoriti veze između tih neurona (sinapse), a to se najviše odvija upravo u prve tri godine. Takođe, to posebno vredi za delove mozga koja su zaduženi za napredne sposobnosti kao što su pamćenje i apstraktno mišljenje.

Iako je gledanje u ekrane pasivna aktivnost, razumevanje sadržaja ekrana zahteva određene sposobnosti. U prvim godinama života, mnoge od tih sposobnosti se tek počinju razvijati. Za bebu, ekrani su samo veliki protok dvodimenzionalnih slika koje se (u proseku) menjaju svakih 6 sekundi i nemaju nikakve međusobne povezanosti, njima nemaju smisla, nema povezanosti sa zvukom koji dolazi iz istog tog smera i nema povezanosti sa stvarnim ljudima i pojavama. Pre nego što bi dete moglo uopšte „učiti“ pomoću ekrana, ono mora da bude sposobno da poveže te slike u smislenu celinu. Istraživanja pokazuju da bilo kakvo smisleno učenje i shvatanje preko ekrana nije moguće pre tri godine, kada dete počinje shvatati vezu između sadržaja ekrana i stvarnosti.

Ekrane čine podražaji koji su vrlo privlačni svakome, pogotovo deci. Živahno je šareno i dinamično. Upravo ta dinamičnost je ono što detetu privlači najviše pažnje. Naime, deca još imaju vrlo kratku pažnju i potrebne su česte promjene da bi ona bila zadržana. Upravo to se događa na ekranima.

Na taj način se prikazuju likovi i događaji izvan realnog vremena i deca uče da se slične stvari mogu očekivati u realnom svetu pa se tako i ponašaju.

Sa druge strane ekrani, kao što su smartfoni, tableti i računari, funkcionišu tako da jednim klikom dođe do promene i da se jednim klikom postigne ono što želimo. Budući da u stvarnom životu nije baš tako, dolazi do problema kad dete ne dobije ono što želi istog trena.

DECA NE MORAJU GLEDATI EKRANE DA BI BILA POD NJIHOVIM UTICAJEM.

U mnogim domovima sa decom, televizija ili drugi ekrani uključeni su sve vreme nezavisno od toga gleda li ih neko. Svakodnevne aktivnosti kao što su pevanje, igranje, istraživanje i slično pomažu maloj deci izoštravanje njihovih kognitivnih i motoričkih sposobnosti, a distrakcije – do kojih dovodi pozadinska televizija – mogu uveliko otežati taj proces. Mala deca se teže mogu koncentrisati na aktivnu direktnu igru ako je televizija ili neki drugi ekrani u pozadini uključen. Pozadinski ekrani mogu ugroziti kognitivni i razvoj govora i mogu uzrokovati probleme sa koncentracijom kasnije u detinjstvu!

BEBE I MALA DECA SU SOCIJALNI UČENICI

Iako bebin mozak nije razvijen za razumevanje televizije i sadržaja ekrana, on je itekako dobro „opremljen“ za učenje iz socijalnih interakcija. Po rođenju, neuralne mreže koje doprinose interaktivnom učenju već se počinju razvijati. Novorođenče može prepoznati lica i glasove i osjetljivo je na socijalne znakove kao što je kontakt očima, facijalne ekspresije i ton glasa. Ovi znakovi su alati za učenje koje bebama i maloj deci pomažu da razumeju svet oko sebe. Brojna istraživanja su pokazala da bebe uče bolje od ljudi nego preko slika. Na primer, bebe i mala deca koja vide živi primer i demonstraciju nekog zadatka pre će zapamtiti to nego oni koji su isti zadatak samo gledali preko snimka. Pozitivne interakcije sa roditeljima i starateljima pružaju socijalni i emocionalni kontekst koji bebe trebaju za efektivno učenje.

U ČEMU JE ŠTETA?

Činjenica je da bebe i mala deca ne dobijaju ništa od gledanja televizije ili ekrana, ali ako uživaju u tome, zašto je to štetno? Gledanje ekrana pre druge, odnosno treće godine dugoročno negativno utiče na detetov razvoj govora, čitalačkih sposobnosti i radnog pamćenja. Takođe utiče i na probleme sa spavanjem.

Nije problem samo u tome šta deca rade dok gledaju u ekrane, nego i u onome šta NE rade. Posebno jer su deca „programirana“ tako da uče kroz interakciju sa drugim ljudima. Igre facijalnih ekspresija, ton glasa, govor tela između deteta i roditelja nije samo lep prizor, nego je i izuzetno kompleksan do te mere da istraživači moraju takve scene snimati i zatim usporeno gledati kako bi ustanovili od koji se sve sekvenci sastoji ta – za nas obična – komunikacija. Kad god jedna od strana (roditelj ili dete) gleda u ekrane – komunikacija doživljava zastoj. Malo dete uči znatno više lupanjem i igranjem tavama na podu dok vi kuhate ručak nego što uči gledajući u ekran u to vreme. Jer, svako toliko, roditelj i dete se međusobno pogledaju i uspostave tu vrednu komunikaciju.

Ona deca koja više gledaju ekrane imaju veću verovatnost razvijanja problema sa pažnjom do uzrasta od 7 godina. Video sadržaji se konstantno menjaju, stalno su zanimljivi i gotovo nikad ne forsiraju dete da se suočava sa nečim što ne mora ili je nezanimljivo.

ŠTO MI, KAO RODITELJI I STARATELJI, MOŽEMO UČINITI?

Paljenje ekrana se može činiti kao lako rešenje, ali činjenica je da postoje i drugi načini zabave za decu čak i u najzaposlenijim porodicama…

• Pričajte svojoj deci; govorite im o svom danu kakav je bio, pričajte o vremenu, imaginarnom svetu, bilo čemu..
• Pevajte svom djetetu; tonovi i melodije su novi i uzbudljivi…
• Pokazujte i brojite nove obekte, učestvujte u njegovom doživljavanju sveta…

POZITIVNE INTERAKCIJE SU NAJBOLJE ZA ISKUSTVENO UČENJE KOJE DETE MOŽE IMATI

Aktivna, direktna igra i toplo odgovarajuće roditeljstvo doprinosi ranom dečjem razvoju. Više vremena provedenog pred ekranima znači manje vremena za igru i združenu pažnju kao i zajedničke aktivnosti. Povećana prisutnost ekrana svakodnevno dovodi do značajnih negativnih promena. Istraživanja su jednoglasna: roditelji i staratelji mogu podsticati učenje, uspehe i zdrav razvoj tako što će skinuti „ekrane sa menia“!

Može se zaključiti da je gledanje u ekrane i direktno i indirektno povezano sa neurokognitivnim razvojem dece. Drugim rečima, ne doprinosi pravilnom razvoju tako da bi roditelji svakako ove informacije trebali uzeti u obzir kada posegnu za ekranima kako bi „na trenutak“ zabavili svoju decu i „imali malo mira“.

Izvor: www.istrazime.com