/11 /11

Zanimljivo je da se tokom gotovo više od 100 godina istraživanja ne zna gotovo ništa o tome gde ljudi u svakodnevnom životu gledaju i zašto, preneo je "Glas Amerike".


Zamislite da svet vidite očima deteta. Kako oni uspevaju da se kreću u svom okruženju? Grupa istraživača na Univerzitetu Njujork, koju predvodi Karan Adolf, je možda otkrila način da to sazna.

"Projekat je posvećen prirodnom vidu i kako se on razvija. Ima mnogo istraživanja o vidu u nekoj vrsti veštačke situacije, ali je zanimljivo da tokom gotovo više od stotinu godina izučavanja, istraživači ne znaju gotovo ništa o tome gde ljudi u svakodnevnom životu gledaju i zašto", ukazao je Karan.


Devojčica od osam i po meseci nedavno je učestvovala u ovom projektu. Na glavi je nosila napravu koja prati njen pogled.


Ona se sastoji od dve kamere - jedna je okrenuta spolja da prati bebinu perspektivu, a druga gleda u dečije oko da prati kretanje zenice. Kompjuter analizira pogled obe kamere kako bi utvrdio gde tačno devojčica gleda. Naprava je teška samo 45,5 grama.


Džejson Babkok, osnivač kompanije u Njujorku, sada radi na tome da ta naprava postane još manja i lakša tako da je mogu nositi i novorođenčad, te da se dobiju slike manje od malog prsta.


Deca ne gledaju samo majke

Tim istraživača prvo prati dečiji pogled dok se dete igra i slobodno kreće kuda želi. Ono što su pri tome otkrili je potpuno iznenađujuće i neočekivano: deca ne gledaju neprekidno u u svoje majke. To je bila uobičajena, ali pogrešna, predstava socijalne spoznaje novorođenčadi, kažu istraživači.


U sobi punoj razbacanih igračaka i prepreka preko kojih se treba penjati, ili ih zaobilaziti, deca su samo pola vremena gledala prema majkama. Ona su u lica svojih majki gledala oko 15 odsto vremena. Suprotno tome, deca gotovo uvek gledaju direktno u objekat koji nastoje da dohvate.


Takođe, deca direktno gledaju u prepreku pre nego je zaobiđu, mada u preko 75 posto slučajeva to nije neophodno, jer su u stanju da koriste informacije kroz periferni vid i da dobro hodaju.

20. oktobar 2010.
Kompletan tekst pročitajte na www.blic.rs