/11 /11

Često osećamo da nam deca uopšte ne žele govoriti o tome kako su provela dan. Neretko pričaju o nevažnim stvarima i nikada ne ulaze u suštinu događaja.

Na pitanje: Šta ste danas radili u školi? mnoga deca odgovaraju: Ništa. Kako bi započeli razgovor, potrebna su različita pitanja i načini. Ako izaberemo pravi način, suočićemo se s bujicom reči, dugačkim i artikulisanim pripovedanjem koje je potrebno za uspostavljanje odnosa zasnovanog na poverenju i za upoznavanje s poteškoćama i problemima iz školskoga života dece, što nam omogućava da se pravovremeno uključimo.

To ćemo postići na sledeće načine:

Obratimo pažnju na sopstvena pitanja

Prvenstveno, preispitajte sopstvenu savest. Koliko puta postavljamo pitanja više iz navike nego zbog stvarnog interesovanja? Nije da nas ne zanima kako su deca provela dan; često nam se bezbroj drugih stvari mota po glavi pa sve radimo automatski, uključujući i pitanja postavljena deci o tome šta se danas dogodilo u školi. Deca primećuju osećanja značajno više nego odrasli. Ukoliko u postavljenom pitanju ne osete dovoljno pažnje, njihov odgovor će takođe biti neodređen. Preporučuje se zato da se razgovor o danu provedenom u školi odloži i popričati s detetom tek kada rešimo sve važne obaveze jer tako ćemo mu se moći zaista posvetiti; ono će osetiti našu spremnost i biće otvorenije za razgovor.

Izdvojimo potrebno vreme

Uvek negde žurimo zaokupljeni brojnim obavezama i mislima; čini se kao da nikada nemamo dovoljno vremena. Kako bismo razmenili dve-tri reči s detetom, potreban je trenutak smirenosti i spremnosti. Ako sebi ne možete dopustiti da zajedno sednete na kauč, na primer pola sata, možda se možete posvetiti detetu dok pripremate večeru. Pozovite ga neka sedne u kuhinju, a poslovi poput pranja povrća za salatu ili čekanje da voda proključa sigurno ne zahtevaju veliko zalaganje i dopuštaju da usmerimo pažnju na detetovo izlaganje.

Započnimo razgovor, ali nemojmo ispitivati

Šta ste danas radili u školi?, pitanje je koje ostavlja utisak ispitivanja i detetu se verovatno baš neće svideti. Ako sami pokušate ispričati kako ste proveli dan, ono će nam sigurno odgovoriti tako što će pričati o svom danu u školi. Cilj razgovora nije prikupljati informacije kako provodi vreme kad nije u krugu porodice, kao da ga želimo kontrolisati, već razmenjivati dnevne doživljaje.

Pokažimo razumevanje

I naši odgovori na detetovo pričanje imaju određenu težinu. Često smo skloni potceniti njegova iskustva, kao da se radi o detinjarijama koje baš i nisu važne. Međutim, dete ne misli tako. Ako nam ono zanosno govori o tome kako mu je npr. dok je učiteljica diktirala, hemijska olovka prestala pisati, zbog čega mu je bilo jako neprijatno, nije primereno odgovoriti: I onda? Mogao si pozajmiti hemijsku od prijatelja. Pokažemo li razumijevanje za ono što se dogodilo (ili se moglo dogoditi), osećaće da zaista može računati na nas.

Uspostavimo zajedništvo

Kada je u pitanju razumevanje, zajedništvo i poverenje, još se veći rezultat postiže ukoliko i mi pokažemo svoje nedostatke ili priznamo da smo se i sami našli u neugodnim situacijama. I meni se to dogodilo; dovoljno je "magična" rečenica kako bi se uspostavilo zajedništvo. Podrazumeva se, nećemo grešiti namerno, ali ni kriti svoje greške pred dečjim očima. Pričati o svome danu znači otkriti i kakvu grešku ili neugodnost koja nas je snašla, a zbog koje ćemo se zajedno nasmejati. Osim što ćemo uveriti dete kako ono nije jedino koje greši pa mu ukazati da se ne radi o nepopravljivim situacijama, u njegovim očima bićemo i stvarni uzori koje će biti moguće dostići.

Izvor: Klinfo