Smrt od hipertermije je službeno objašnjenje. Kada se ovo dogodi maloj deci, činjenice su često iste. Foto: Freepik.com

/11 /11

Prema tekstu o sličnim tragedijama koji je objavio Vašington post 2009. godine, čini se da to nije tako retko. I što je još važnije, to nema nikakve veze sa kvalitetnom roditeljskom brigom, njihovom pažnjom i ljubavlju prema detetu. Tekst, čije odlomke donosimo u nastavku, napisao je Džin Vajngarten, za koji je dobio Pulicerovu nagradu.

Optuženi čijem suđenju je prisustvovao Vašington Post bio je ogroman čovek, težak više od 130 kilograma, ali na težini svoje tuge i srama izgledao je još veći. Nagnuo se napred u čvrstoj drvenoj fotelji koja ga je jedva držala, tiho jecajući dok mu je noga nervozno odskakivala ispod stola. U prvom redu među posetiocima sedela je njegova žena, uzdrmana. Prostorija je bila poput grobnice. Svedoci su tiho govorili o tako bolnim događajima, da su mnogi izgubili prisebnost.

Medicinska sestra plakala na svedočenju

Kad je bolnička sestra opisala kako se okrivljeni ponašao nakon što ga je policija prvi put dovela, ona je zaplakala. Bio je gotovo katatoničan, sećala se, čvrsto zatvorenih očiju, njišući se tamo-amo, zaključan u nekoj nedokučivoj privatnoj muci. Uopšte nije mogao da govori, sve dok sestra nije sela pored njega i uhvatila ga za ruku. Tek tada se pacijent počeo otvarati i rekao je da ne želi nikakav sedativ, da ne zaslužuje odmor od bola, da želi sve to da oseti, a zatim da umre.

Optužen je za ubistvo. Nije sporna nijedna značajna činjenica. Majls Herison, 49, bio je ljubazna osoba, vredan biznismen, savesni otac do tog dana prošlog leta - zaokupljen problemima na poslu, pozivima preko mobilnog telefona - kada je zaboravio da sina Čejsa ostavi u vrtiću. Mališan je polako umirao, privezan za auto sedište gotovo devet sati na parkingu u Herndonu, usred julske vrućine.

Bila je to neobjašnjiva i neoprostiva greška, ali da li je to bio zločin? Na sudiji je trebalo da odluči. Suđenje je trajalo tri dana. Jedna pored druge u zadnjem delu sudnice sedele su dve žene koje su satima putovale na suđenje. Za razliku od gotovo svih ostalih u klupama za posetioce, one nisu bili rođake ili saradnice ili bliske prijateljice optuženog.

U SAD-u se ovakve tragedije događaju 20-ak puta godišnje

Kada je suđenje završeno, Lin Balfur i Mari Parks su tiho otišle, ne skrećući pažnju na sebe. One nisu želele da budu tamo, ali su osećale dužnost i prema optuženom i na mnogo složeniji način, dužnost prema sebi. Bilo je u najmanju ruku neobično - troje ljudi na jednom mestu koji dele istu srceparajuću istoriju. Sve troje slučajno su ubili svoju decu na identičan, nerazumljiv, moderan način.

"Smrt od hipertermije" je službeno objašnjenje. Kada se ovo dogodi maloj deci, činjenice su često iste ... Inače roditelj koji voli i brine, jedan dan je zauzet ili rastresen, uznemiren ili zbunjen promenom svoje svakodnevice i jednostavno - zaboravi dete u kolima. Dešava se u Sjedinjenim Američkim Državama 15 do 25 puta godišnje, od proleća, preko leta do rane jeseni.

Pre dve decenije ovo je bilo relativno retko. Ali početkom devedesetih, stručnjaci za bezbednost automobila rekli su da vazdušni jastuci za suvozače mogu da ubiju decu i preporučili su da se dečija sedišta pomere na zadnji deo automobila, a zatim za još veću sigurnost da dečje sedište bude okrenuto ka zadnjem delu auta. Malo ko je predvideo tragične posledice smanjene vidljivosti deteta ... Pa ko im može zameriti? Kakva osoba zaboravlja bebu?

To se može dogoditi svakome

Ispostavlja se da to rade bogati. I siromašna i srednja klasa. To rade roditelji svih starosnih grupa. Majke će to učiniti jednako verovatno kao i očevi. To se događa hronično odsutnim i fanatično organizovanim, fakultetski obrazovanim i marginalno pismenim. To se desilo zubaru u poslednjih 10 godina. Poštaru. Socijalnom radniku. Oficiru. Računovođi. Vojniku. Električaru. Protestantskom duhovniku. Budućem rabinu. Sestri. Graditelju. To se dogodilo savetniku za mentalno zdravlje, profesoru na fakultetu i majstoru pice. To se dogodilo pedijatru. To se dogodilo raketnom naučniku.

Prošle godine se to dogodilo tri puta u jednom danu. Bio je to najgori dan u dosadašnjoj najgoroj godini u fenomenu koji ne pokazuje znakove opadanja. Činjenice su ionako malo drugačije, ali uvek postoji užasan trenutak kada roditelj shvati šta je uradio, često nakon telefonskog poziva supružnika ili negovatelja. Nakon toga sledi mahniti sprint do automobila. Ono što tamo čeka je najgora stvar na svetu.

Svaka priča je jeziva na svoj način

Svaki slučaj ima svoj jezivi potpis. Jedan otac parkirao je svoj automobil pored lokalnog sajmišta i dok je otkrivao telo svog sina, odjekivala je vesela muzika i zabava. Drugi čovek, u želji da brzo završi život, pokušao je da oduzme pištolj policajcu na mestu događaja. Nekoliko ljudi - uključujući Mari Parks iz Blacksburga - odvezli su se sa radnog mesta u vrtić da pokupe dete za koje su mislili da su ga tamo ostavili, a da nisu primetili mrtvo telo na zadnjem sedištu.

A tu je i biznismen iz Čatanoge u državi Tenesi, koji mora da živi sa ovim - alarm detektora pokreta uključio se tri puta u njegovom automobilu parkiranom u vrućini. Ali kada je pogledao napolje, nije video da se iko mota oko automobila. Zato je daljinski deaktivirao alarm i mirno se vratio na posao.

Možda ne postoji čin ljudskog neuspeha koji suštinski više dovodi u pitanje stavove našeg društva o zločinu, kazni, pravdi i milosti. Prema statistikama, u oko 40 posto slučajeva vlasti istražuju dokaze i utvrđuju da je smrt deteta bila stravična nesreća - greška u pamćenju koja nosi doživotnu kaznu veću od one koju bilo koji sudija ili porota može izreći - i ne podižu nikakve optužbe. U ostalih 60 posto slučajeva, razbijajući suštinski identične činjenice i primenjujući ih na suštinski identične zakone, vlasti odlučuju da je nehat bio toliko velik, a povreda toliko teška da se to mora nazvati teškim krivičnim delom i mora se strogo sprovoditi.

Isti slučajevi, različite presude

Samo pet dana pre nego što je Majls Herison zaboravio svoje dete na parkiralištu Herndon, gde je radio, slična stvar se dogodila nekoliko stotina milja jugoistočno. Nakon duge smene na poslu, električar iz Portsmaunta u Virdžinija Endru Kolpeper, pokupio je mališana od roditelja, odvezao se kući, ušao u kuću i potom zaspao zaboravivši da je dečak bio u automobilu, ostavljajući ga da se do smrti peče ispred kuće.

Herison je optužen za krivično delo. Kalpeper nije. U oba slučaja odluku je donela jedna osoba. U Herisonovom slučaju to je bio Raj Morou, državni tužilac u Ferfaksu. U intervjuu nekoliko dana nakon što je optužen za ubistvo, Morou je objasnio svoju odluku: "Mnogo se može reći o obavezi ljudi da štite svoju decu. Kada imate decu, vi imate odgovornost. Ja sam veoma striktan u odbrani bezbednosti dece".

Sam Morou ima dvoje dece, starosti 12 i 14 godina. Pitali su ga da li može da zamisli da mu se ovo događa. Činilo se da ga je pitanje iznenadilo. Prešao je na drugu temu, a onda je, deset minuta kasnije, odlučio da kaže: "Moram da kažem da mi se to ne može dogoditi. Pažljiv sam otac."

U Portsmautu je odluku da se Kalpeper ne osudi na 40 godina doneo državni pravobranilac Erl Mobli. Koliko god je smrt deteta bila tragična, veruje Mobli, policijska istraga pokazala je da nije bilo zločina jer nije bilo namere. Kalpeper se nije bezosećajno kockao sa detetovim životom - zaboravio je da je dete u kolima.

„U ovom slučaju bilo bi lako prepustiti odluku poroti, ali to nije u redu“, kaže Mobli. Odgovornost tužioca je postizanje pravde, a ne postizanje neke vrste rezultata. Sam Mobli je izgubio dete. Njegova ćerka umrla je od leukemije 1993. godine u dobi od tri godine. Mobli tvrdi da je njegova odluka zasnovana na zakonu, ali takođe zna i kakav je osećaj izgubiti dete.

Dakle, nakon sinove smrti, Kalpeper je poslat kući da pokuša da živi ostatak svog života sa onim što je uradio. Nakon smrti sina, Miles Harrison je optužen za krivično delo. Njegove fotografije su se pojavljivale u novinama i na televiziji. Angažovao je skupog advokata. Obe strane su mesecima gradile svoje slučajeve. Okupljeni su svedoci i intervjuisani su. Pokušaji nagodbe nisu uspeli. Suđenje je počelo.

Nakon što je oslobođen, čovek se srušio

 
Sud je čuo da su Herison i njegova supruga bili par bez dece u kasnim 40-ima, koji su očajnički želeli da postanu roditelji. Govorili su o svoje tri posete Moskvi, svaki put napornim desetočasovnim putovanjem vozom do ruskih provincija. Tamo su u sirotištu uspeli da pronađu i usvoje svog 18-mesečnog sina. Herisonova komšinica svedočila je kako je gledala kako se novi otac zabavlja u dvorištu sa svojim sinom. Herisonova sestra je posvedočila da je nedeljama pomagala svom bratu i snaji da pronađu idealan vrtić za dečaka, kome je bila potrebna posebna pažnja da bi se oporavio od posledica njegovih bolnih prvih meseci života.

Herisonova majka izjavila je da je Majls dobar sin i savršen otac pun ljubavi. Iznenađena, ali smirena, Herisonova supruga Kerol opisala je telefonski poziv koji je njen suprug uputio odmah nakon što je saznao šta je uradio, telefonski poziv koji je primila u autobusu dok se vraćala kući sa posla. Bio je to, rekla je, nerazumljiv vrisak. Na kraju je sudija Okružnog suda u Ferfeksu presudio da Majls Herison nije kriv. Nije bilo zločina, rekao je, navodeći identične pravne razloge koje je Mobli naveo kao razlog što uopšte nije teretio Kalpepera.

Čuvši presudu, Herison je uzdahnuo i zajecao, a zatim pokušao da ustane, ali u tom čoveku nije ostalo ništa. Noge su ga izdale i patetično se srušio na kolena.

Pa, ako nije ubistvo, šta je to? Nesreća?

"Ne, to nije najbolja reč. Kad kažemo nesreća, to zvuči nekontrolisano. A incident zvuči trivijalno. A ovo nije trivijalna stvar", kaže Mark Varšauer, međunarodno priznati stručnjak za učenje jezika i tehnologiju, profesor na Univerzitetu u Kaliforniji u Irvinu.

Video ljude oko automobila, onda shvatio da je to njegov automobil

Varšauer je Fulbrajtov stipendista, specijalizovan za upotrebu prenosnih računara za pismenost dece. U leto 2003. vratio se u kancelariju sa ručka i zatekao gomilu oko automobila na parkingu. Policija je razbila prozor. Tek kad se približio, Varšauer je shvatio da je to njegov automobil. Tada je shvatio da je tog jutra zaboravio da odvede svog desetomesečnog sina Majkija u vrtić. Majki je bio mrtav. Varšauer nije optužen za zločin, ali je mesecima nakon toga razmišljao o samoubistvu. Postepeno je, kaže, nagon splasnuo, ali ne i tuga i krivica.

„Nedostaje nam termin za ovo“, kaže Varšauer, dodajući da moramo da razumemo zašto se to događa ljudima .

"Memorija je mašina i nije besprekorna. Naš svesni um daje važnost stvarima, ali na ćelijskom nivou naša memorija to ne čini. Ako uspete da zaboravite svoj mobilni telefon, potencijalno ćete moći da zaboravite i svoje dete, "objašnjava Dejvid Dajmond profesor molekularne fiziologije sa Univerziteta Južna Florida i savetnik veteranske bolnice u Tampi.

Kako mozak funkcioniše?

 
U svom istraživanju bavi se preplitanjem emocija, stresa i pamćenja. Otkrio je da bi pod nekim okolnostima najsofisticiraniji deo našeg centra za obradu misli mogao biti talac konkurentskog memorijskog sistema, primitivnog dela mozga koji je - dizajnom star poput dinosaurusa - neoprezan, neanalitičan, glup.

Dajmond je stručnjak za pamćenje sa lošim sećanjem, onaj koji je nedavno, dok se vozio do tržnog centra, shvatio da njegova unuka spava na zadnjem sedištu automobila. Setio se samo zato što je supruga, koja ee vozila pored njega, spomenula bebu. Shvatio je šta se moglo dogoditi da je bio sam sa detetom.

Ljudski mozak je, kaže Dajmond, veličanstven, ali zapravo je uređaj u kojem novije i sofisticiranije strukture stoje iznad prototipova mozga koje i dalje koriste niže vrste. Na vrhu uređaja nalaze se najpametniji i pokretni delovi, prefrontalni korteks koji razmišlja i analizira i hipokampus koji stvara i zadržava naša neposredna sećanja. Na dnu se nalaze bazalne ganglije, gotovo identične mozgu guštera, koje kontrolišu dobrovoljne, ali jedva svesne akcije.

Dajmond kaže da u situacijama koje uključuju poznate, rutinske motoričke sposobnosti, ljudska životinja prisiljava bazalne ganglije u službu kao neku vrstu pomoćnog autopilota. Kada naš prefrontalni korteks i hipokampus planiraju naš dan na putu do posla, neuke, ali efikasne bazalne ganglije upravljaju automobilom, pa ćete se ponekad voziti od tačke A do tačke B bez jasnog pamćenja rute kojom ste krenuli, skretanja koje ste napravili, ili pejzaža koji ste snimili.

Obično, kaže Dajmond, ovo delegiranje dužnosti deluje lepo, poput simfonije. Ali ponekad se pretvori u "uvertiru 1812". "Tada topovi preuzimaju i prevladavaju", ističe Diamond.

Eksperimentalno izlažući pacove prisustvu mačaka, a zatim beležeći elektrohemijske promene u mozgu glodara, Dajmond je otkrio da stres, bilo iznenadni ili hronični, može oslabiti moždane centre sa većim funkcionisanjem, čineći ih podložnijima bazalnom ganglijskom maltretiranju. Video je da se isto dešava u slučajevima koje je pratio, uključujući smrt dece u automobilima.

"Kvalitet prethodne roditeljske nege čini se nebitnim. Važni faktori koji se neprestano javljaju uključuju kombinaciju stresa, emocija, nedostatka sna i rutinskih promena, sa bazalnim ganglijama koje pokušavaju da rade ono što bi trebalo da rade i svesni um je previše da bi mogao odoleti. Ono što se događa je da se memorijski krugovi u osetljivom hipokampusu bukvalno brišu i ponovo ispisuju, kao u računarskom programu. Ako se memorijski sklop ne pokrene ponovo, na primer ako dete zaplače ili ako žena pominje da je dete pozadi, to može potpuno nestati“, zaključuje Dajmond za Vašington Post.

Izvor: www.index.hr