/11 /11

Roditelji treba da budu figure od autoriteta, dok je deci potrebno vođstvo i usmeravanje. A to se ne može u drugarskom odnosu, kaže Jelena Radosavljević, psiholog

– Ali roditelji i deca ne treba da budu drugari jer drugarski odnos podrazumeva jednakost i reciprocitet, što nije karakteristika odnosa roditelj–dete. Taj odnos nije simetričan – kaže naša sagovornica i ocenjuje da roditelji treba da zadrže poziciju autoriteta.
Oni bi trebalo da detetu postavljaju zabrane i zahteve primerene njegovom uzrastu.
– Jednom rečju, roditelji su mudriji, imaju više iskustva i treba da budu figure od autoriteta. A deci je potrebno vođstvo i usmeravanje.

ZABRANE NE MOGU DA IM NAŠKODE

Autoritet ne znači da deca treba bespogovorno da slušaju i izvršavaju naređenja roditelja. Zapravo, najbolje je roditeljstvo gde osim čvrste kontrole postoje i emocionalna toplina, ljubav i podrška. Iz takvog odnosa deca postaju radoznala, kreativna, sigurna u sebe, samopouzdana i odgovorna.
Za razliku od toga, strog i krut nadzor roditelja bez emocionalne podrške stvara nesigurno dete, često i agresivno, koje previše udovoljava autoritetu.
Suprotnost takvom načinu vaspitanja je suviše popustljivo ili, kako ga psiholozi zovu, permisivno vaspitanje. Roditelji popuštaju jer strahuju da će postavljanjem zabrana da naškode detetu. Zato mu sve dozvoljavaju. Rezultat takvog ponašanja jeste da se zarad mira u kući ne suprotstavljaju deci, a dešava se upravo suprotno.
– To je posebno izraženo kod tinejdžera, koji preuzimaju vođstvo, a roditelji pristaju na sve. Zaboravljaju da su oni glavni u kući. To ne znači da deca treba da budu apsolutno poslušna već da im se mora postaviti granica, a roditelji ponekad zbog sopstvene nemoći nisu u stanju da je postave – kaže Jelena Radosavljević.

RODITELJI TREBA DA ODLUČUJU

A granice su, ističe, veoma bitne za razvoj deteta. Roditelj treba da bude odlučan u postavljanju i poštovanju pravila.
Ima još razloga zašto odnos roditelja i dece nikako ne treba da se zove ni ispoljava kao drugarski.
Prijatelji, za razliku od dece i roditelja, imaju zajednička shvatanja i iste ili vrlo slične ideje o životu. Za razliku od drugova, roditelji i deca nisu ravnopravni ni u donošenju odluka. Roditelj može da pita dete za mišljenje, ono može da kaže šta mu se dopada, a šta ne, ali roditelj je taj koji odlučuje, pogotovu o važnim stvarima.

Poveravajte se prijateljici, a ne ćerki

Pogrešno je, ističe Jelena Radosavljević, kada roditelj u detetu vidi prijatelja, sagovornika i saveznika i priča mu o sopstvenim problemima.
– Dete nema kapacitet da te probleme shvati i zato je bolje o tome razgovarati s nekim starijim i iskusnijim, s prijateljicom, koleginicom. Poveravanje detetu je naročito često kada su roditelji razvedeni, pa mu se jedan ili oba roditelja poveravaju, često i optužujući onog drugog.

Izvor: zena.blic.rs