Shvatite me, prvi septembar je veliki dan u našoj kući. Zverčica kreće u školu! Students in classroom photo created by gpointstudio - www.freepik.com

/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

Sutra je u našoj kući dan D.

Zverčica kreće u školu!

Svi smo mobilni i usplahireni, Ja pogotovo.

Malo mi kamen u stomaku, malo se sećam svog školovanja, malo se nerviram jer je zjalava i kako će zaboga da se snađe.

Onda nastupi zen momenat ( valjda anksiolitik odradi svoje ) pa je pogledam , velika je, devojčica, svašta zna. Onda pogledam onu torbu sa jednorogom, pa majkumu veća je od nje. Kako će ona to na treći sprat?

Ništa, odneću ja i čekaću je ispred učionice. Dobro. Ponovo crv: a šta ako to niko ne radi, šta ako to nije dozvoljeno?

Pa dobro šta ti je, nećeš da bude kilava, iskuliraj malo, nije ni prva ni poslednja koja kreće u školu. Da! Nije! Ponovo zen momenat.

Ništa hajde nešto da radiš, lakše će ti biti, ej imaš posla. Krećem, ide teško ali ide i onda je čujem: mamaaaa, vidi meeee. Obukla je neku majičicu koja je nekako ostala od spremanja stvari, provukla se ta majica samo da mi napakosti a do pupka joj je. Sećam se kad smo je kupili, dve godine je nije nosila jer sam omašila veličinu i to dobrano a slatka je bila jaaaako. Jedno sećanje vuče drugo i treće, vuče ih do prvih suza.

PROČITAJ JOŠ: Da li si ti, mama, spremna za polazak u školu?

Sećam se dana kad sam shvatila da sam trudna, ma lažem, sećam se dana kad smo je napravili, znala sam da dolazi.

Sećam se trudnoće i onog stresa- vi se porađate a još nije vreme.

Sećam je se u inkubatoru, mala ista ko moj tata (kako samo prepoznajemo crte voljenih kojih više nema).

Sećam se kad se na moje oči zagrcnula i kad sam vikala sestru a nije bilo ništa, bebe štucaju. Sećam se kad smo došli kući, matori je vozio 20 na sat, na starom renou 5 ogromna nalepnica beba u autu, valjda su nas zato pažljivo obilazili. Moja mama je uzela i odmah se zaljubila u nju (ne znate moju mamu, ona je prilično teška na emocije).

Sećam se, prva Nova godina, Zverčica dva meseca.

Sećam se i kad je progutala dugme pa smo dan proveli u bolnici i još tri dana pretraživali sadržaj pelene.

Sećam se kad je prvi put probala krompir ooo kako joj se nije svideo.

Sećam se prvog letovanja i oduševljenja jer vidi eeeejikiii baen.

Sećam se i kad je prvi put pala sa kreveta. Kad je krenula u vrtić sva oduševljena. Sećam se i njene dečije tuge kad smo joj rekli da je deda umro. Sećam se i kad su je drugari iz vrtića istukli. Sećam se!

PROČITAJ JOŠ: Prvi školski dan u Finskoj

Toliko stvari stane u tih šest i malo jače godinica i svaka je važna, najvažnija. Sećam se i brinem. Moram da brinem, pa ja sam mama, to je moj posao. A njeno? Njeno je da raste, da ide u školu da me nervira, da zahteva, da se volimo i svađamo.
A naše? Naše je ovo vreme koje obožavam i koje mi beži jer vidim još samo malo pa će prestati da mi se ugurava pod jorgan, da mi se baci u krilo ili kaže: mama nosi meeee.

Evo patetišem sada ali shvatite me, prvi septembar 2015. je veliki dan u našoj kući.

Zverčica kreće u školu!

Bebac moj, sve, sve, sve i još više.

Mama Olga