/11 /11

Moja porođajna priča je malo specifična i kreće ovako…

Ginekolog me zbog operisane srčane mane šalje kod interniste u Betaniji kako bi se proverilo stanje sa srcem i odlučilo kako cu se porađati… Internista savetuje da to bude carski rez da se ne bi napinjala… Dolazim na dva dana u Betaniju kako bi mi napravili kontrole i odveli me u Kamenicu na EHO srca. Posle toga se sa dr (internistom) dogovaramo da budem primljena 28.decembra i da se odmah naredni dan odradi CR. Medjutim, dr koji je glavni na patologiji ne slaže se sa tim da se CR odradi tako rano (termin je bio 10.januar) ali i on je za varijantu da budem primljena 28.kako bi se pratilo stanje.

Kako smo se dogovorili tako i biva… Dolazim sva uspaničena u nadi da će se sve brzo i uspešno završiti. Kako ne bi radili na svoju ruku, doktori iz Betanije zovu kardiologa koji pregleda sve papire i kaže da nema kontraindikacija za carski mada on ne vidi zašto ne bi mogla prirodno… Ja sva srećna što mi je dr tako rekao saopštavam to doktorima… Doktorki (internisti) smešno što se strašno plašim CR i čudom se ne može načuditi što hoću prirodno a carski mi se nudi na tacni… Sa ciljem da mi izađu u susret dr se interesuju kako je to u svetu i pronalaze podatak da se u nekoj zemlji(zaboravila sam kojoj) 80% žena koje su operisale ovakvu srčanu manu porodilo prirodno bez komplikacija. Da bi bili sigurni, zovu još i kardiohirurga koji je takođe za prirodan porođaj jer kako kaže razlike između mene i drugih žena nema! Međutim, ima tu jedna caka - kako se ne bi napinjala mora se koristiti vakum... Jedan dr mi objašnjava kako to nije onaj isti postupak kao kada se beba zaglavi i da ne treba da brinem... Ne znam zašto ali ja imam potpuno poverenje u njih i dajem se njima u ruke da odluče kako je najbolje...

Puštaju me na vikend i da dočekam Novu godinu pa da se posle vratim i biću tu dok se ne porodim. Tada sam već 2 prsta otvorena...

Dočekasmo NG i ja osećam neko boluckanje ali ništa strašno... Počinjem da merim, javlja se u pravilnim razmacima po par puta pa dva sata ništa pa onda opet u nekim nepravilnim intervalima... Ja mislim kako su to pripremne kontrakcije... Sledeći dan tj.2.januara bolovi se opet javljaju pa nestanu ali su učestaliji... U nedelju(3.januar) opet su bolovi prisutni, sada već nema tako dugih pauzi ali opet brljave na 20 pa 15 pa 17 min i tako u krug... Ja ne znam da li je to to ali mislim da nije pošto su bolovi slabi a i ne javljaju se u pravilnim razmacima...  Uveče se  malo pojačavaju ali opet ništa strašno. Ja celo vreme beležim na papir vreme javljanja, sada su još učestaliji ali opet nepravilni. Ležem da spavam ali ne mogu jer me bol ometa... Celu noć šetam, beležim i još uvek razmišljam kako je to ništa jer uopšte ne boli strašno...

Jutro je oko 6h. Muž i ja ustajemo i krećemo za Betaniju jer u 7 treba da budem primljena. Kažem mm da sačeka u hodniku jer sam se napakovala kao da idem na piknik pa ako mi kažu da je porođaj krenuo da ne vučem sve sa sobom...

Glavna sestra me pita šta ima kod mene, ja saopštavam da imam neke bolove, ona pipa da mi je stomak tvrd. Šalje me na CTG koji pokazuje kontre a doktori utvrđuju da sam otvorena između 6-7 prstiju... Odvode me u salu, sređuju, dolaze po mene i tamo me čeka tim što lekara što sestrica jer ipak treba biti oprezan kada je srce u pitanju... Stavljaju mi kiseonik za svaki slučaj, mere pritisak non-stop... Utvrđuju da sam otvorena 9 prstiju i još se dogovaraju da li da mi daju epidural... Bilo je planirano da mi se da ali ja sam se jako brzo otvorila tako da nije bilo potrebe! u 9i30 mi buše vodenjak, počinju naponi ali pošto ne smem da se napinjem daju mi nešto za uspavljivanje i izvlače bebu vakumom... Sledeće čega se sećam je čitanje podataka sa narukvice i bebica koju mi daju kako bi je zagrlila. Još uvek mi je ta slika pred očima... Ružičasti dečačić, sav skučen kao da se još uvek nalazi u stomaku... Plakalo mi se tada ali glas koji sam ispustila nije ličio na plač... Bila sam isuviše omamljena i umorna za plakanje i jedino čega mi je žao je to što nisam čula prvi plač svoje bebice...

Vakum nije ostavio nikakve posledice, Alex je dobio dve desetke na porođaju tako da sam ja zadovoljna. Posebno su me iznenadili lekari koji su stvarno brižni i pažljivi... Glavni dr sa patologije me odmah došao posetiti kao i internista i obilazili su me par puta...

Taj prvi dan sam provela u šok sobi kako bi me pratili a tek posle kada sam prebačena na redovno odeljenje počinje pakao! Sestre su katastrofa, ništa ne žele da objasne, pokažu... Prinesu dete bradavici pa ako neće odmah da vuče ostave te tako da se sama boriš tako da one kvare celokupni moj utisak...