Takmičenje bih zadržala samo za sport, nije mu mesto van sportskih dvorana, a naročito ne u svakodnevnom životu. Little girl photo created by freepik - www.freepik.com

/11 /11

Moja prirodna reakcija na pitanja: "Kako ti se čini moje dete? Je l’ trebao do sada da propriča? Dojenje, ne dojenje…" je vrištanje u jastuk, jer su mi tanki zidovi u zgradi nove gradnje.

Mi smo društvo koje je naučeno na upoređivanje. Od toga čija je trava zelenija do takmičenje u veličini bilo čega, bitno je samo da je moje veće. Već u bolnici mlada mama krišom baca oko i merka druge bebe, koliko su teške, dugačke i tada mali čovek biva poređen sa drugim bićem, gde takmičenje tek počinje.

Da mene pitate, takmičenje bih zadržala samo za sport, nije mu mesto van sportskih dvorana, a naročito ne u svakodnevnom životu. Međutim, mene se ne pita, tako da je prisutno u vrtićima, školama, fakultetima, firmama, planeti Zemlji. Javlja se i među braćom, sestrama i rečenica "Kako on/ona to može?” potpaljuje pravu mržnju u detetu, ne toliko prema drugima koliko prema sebi samom – jer je dete pametnije nego ti i čita jasnu poruku: "Ne valjaš takav kakav jesi jer nisi kao neko drugi”.

PROČITAJ JOŠ: Viber grupe i saveti roditelja u školama – horor 21. veka

Svedočanstvo o našoj ludosti nađeš gde god se okreneš i ne moraš uopšte puno da se potrudiš, dovoljno je da uzmeš telefon u ruke. Društvene mreže, osim za samopromociju služe i za “reklamiranje” potomstva,  šta je opet u neku ruku samopromocija. "Vidi mene, vidi moga čeda” je nezaobilazan naslov koji lebdi u vazduhu. Bež je "in", roza i plava su postale dosadne, prešli smo na pastelne boje. Baloni, puno balona. Slikaj sve, podeli sve. Mame i ćerke u iste haljine, sa pravim perjem, naravno.  Mala haljina skuplja od velike, široki osmesi, ne budi tužan – nije IN, niko neće da prati nesrećne. Zar je "like" ono što trebaš za svoju samo potvrdu?

U glavi mi je tekst pesme: “Ajme meni nije mi dobro”, stvarno mi nije dobro. Blaga mučnima je opet još jedna prirodna reakcija na sve ovo. Kud sam studirala baš Predškolsko vaspitanje, s kim da radim? Koga tu treba vaspitavati? (čitaj pre vaspitavati)

Smatram da je jedna od mojih kvaliteta iskrenost. Znam da se s tim mnogi ne bi složili (da je to kvalitet) a najpre oni koji ne vole i ne žele da čuju istinu. Stara dobra “Istina boli” je stvarno prava istina. Mene isto tako istina boli, ali je volim više od urmašica. Loša kritika radi dobar posao kod mene i ono što mi ne prija je tapšanje po ramenu i uteha koja je često daleko od istine. 

Sigurna sam u to da ovaj tekst može da zaboli, ali osećam obavezu da o ovom pišem. Devojčica koja detinjstvo provodi u slikanju i pokazivanju kako je lepa nije to zaslužila, rekla bih da počinjemo kršiti dječija prava.

Skoro pogledah video u kojem devojčica predškolskog uzrasta, u “top” izdanju, za šminkom na malom licu u sred kratkog snimka pita: “Mogu li se počešati”, a mama daje odobrenje: “Možeš”. Opet ona mučnina.. Ne dešava se to više negde daleko. Nije to deo zapadnog sveta koji je zastranio, to je postao deo naše svakodnevnice.

PROČITAJ JOŠ: Razgovori koje treba da vodimo sa decom

Nisam hejter, jasno mi je da je dete mami sve, da je ona ponosna i da voli svoju sreću podeliti sa drugima, ali često granica biva pređena. Dete tada postaje iščupano iz detinjstva i umetnuto u svet odraslih (šminke i glamura) gde mu nikako nije mesto.

Ovo je nije običan tekst koji želim objaviti, ovo je molba jednog vaspitača. Takmičite se u svemu drugom, ako drugačije ne znate, ali vas molim ukinite novu disciplinu koja u taj nezdravi začarani krug uvlači jedno nedužno malo biće. Dajte im priliku da što duže hodaju u "dečijoj obući", žive dečiji život koji ne isključuje prljanje u blatu i skakanje po baricama. Dete ne treba da zna da postoje dve vrste teksas materijala koje nikako ne sme upariti. Ono što treba da zna je da je voljeno baš takvo kakvo jeste.

Vladana Trivić

Izvor: Lolamagazin.com