|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (10.07.-14.07.2019.) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

NEDOSTAJE MI MOJA MAMA. A ŽIVA JE. I TU JE

Jelena Pralica, 28.11.2018
Nedostaje mi moja mama. Baš kako piše u naslovu. I baš kako tu isto piše, ona je živa. Nije ovo, dakle, ono nedostajanje kad nekoga više nema, pa ti prosto fali fizički i na sve druge načine koje povlači ta vrsta prisustva.
Ključne reči:

image
/11


 

Moja je mama prosto prestala da bude onakva kakvu je znam. Sad je samo pamtim kao tu mamu. U međuvremenu je postala pomalo, a tako puno drugačija. Ipak, i dalje je to ona, ista, jedinstvena. Ali…
Često kad pomislim na nju, setim se kako je jednom urlala na mene jer nisam znala gde mi je četka za kosu. I kako me je jednom naterala da ručno operem svoje dresove, napolju, u lavoru, jer je bio rat i nije bilo ni vode ni struje. Da, da, i kako je te zime kad sam bila prvi razred moj crveni kaputić potopila u kadi jer ga nisam stavila na mesto.
I sećam se kako sam je tad poprilično mrzila. A to nekad radim i sad, kad se uhvatim kako imam opsesivno-kompulsivne momente, pa kasica prasica mora da stoji isključivo na određenom mestu, pod određenim uglom. Isto radim i sa svim drugim stvarima u stanu. I životu.
Onda, prisetim se kako mi je kad sam krenula da izlazim rekla jednog dana da donesem te cigarete koje gužvam tamo negde po sobi i da ako već hoću da duvanim to lepo i kažem pa da mi kupi kvalitetne cigarete, a ne da dimim tu krdžu. I skuvala nam kafu, kaže, pa da zapalimo zajedno. I kako sam pućkala praveći se nikotinski Englez, a ona me gledala i smeškala se znajući da me probilo deset znojeva. Posle su mi cigarete bile poprilično nezanimljive. I danas su.
Imala je i one momente kad me tera da suvom krpom prebrišem ivice sudopera da ne ostaju fleke od vode ili mi pobogara što nisam zavrnula čep na šamponu pa kad je krenula da opere kosu istresla pola pakovanja. Ili kad je bez ustezanja govorila da je neki momčić previše šmokljan za mene. Ili da joj izgleda kao popriličan besposličar, a nije imala pardona ni kad je trebalo da oplete po onima koji me tada nikad nisu nazvali na fiksni telefon.
Onda sam ja malo porasla i sve češće počela da pokazujem zube. I sve jače. Stid koji sam nekad osećala pred njenim rečima ili pogledom je, malo po malo, a u potpunom skladu sa prosečnom tinejdžerkom, prerastao u otvoreni bunt. Pa smo se onda zajedno probijale kroz te autodestruktivne i ine faze, kojima sam se ja borila za parče svoje slobode, a ona za roditeljsko dostojanstvo poljuljanog autoriteta. Što bi rekli, sukob generacija.
Kasnije sam otišla od kuće, da studiram i pokušam postati čovek, valjda. Svaki povratak kući je bio simbioza ushićenja i ratnog stanja. Sasvim prirodno za mamu i kćerku. I svaki, ama baš svaki put, je tu bio neki novi dezodorans, neka krpica ili komadić nakita; nek se nađe. I poruka da se čuvam i da uvek imam gde, ma šta da se desi.
A onda se desio život. Valjda i meni i njoj sa mnom takvom. Onaj kad svom detetu više ne možeš biti isključivo najbolji prijatelj, jer počnete nešto međusobno zamerati, verujući da je mnogo toga ili bar ponešto moglo drugačije ili bolje. I kad postaneš svesna da je onaj potopljeni kaputić imao smisla. Jer danas znaš da vrednuješ stvari, nečiju pažnju, žrtvu, vreme, trud, odricanje, sve nečije. I da možeš sam sebi da kupiš cigarete i da nikome ne treba zbog njih da se pravdaš, al to je prosto prestalo da bude gušt, jer nikad to nije ni trebalo da radiš.
Al dok dođe do toga, čovek se i potroši. Izliže mu se karatker, one neke osobine koje su i dalje on, ali ne kao nekada. Postaneš, nekad, drčniji, grublji, izgubiš negde usput razumevanje, nemaš više strpljenja kao nekada, nema ni volje, čini se, pomiriš se s tim da je sad sve to drugačije. Ali, ne menja se taj odnos snaga, to da ste mama i kćerka, i to zna da boli.
Nedostaje mi moja mama. Onakva kakva je nekad bila. Pomalo dosadna sa svim tim svojim zanovetanjem i konstantnim naporima da pokuša od mene napraviti čoveka. Sad to više ne radi toliko, pa mi tačno to nekad fali. I mnogo toga više ne radi kao nekada, a najviše dobroga za sebe. Zato se i ne ljutim na nju. Mislim, ljutim se malo, ali joj ne zameram, jer znam da je to sve posledica života.
Nedostaju mi bezbrižni razgovori s njom, jer sad najčešće i najviše pričamo o problemima. Nedostaje mi što se sve manje zna radovati naizgled beznačajnim, sitnim stvarima. Što joj je te neka težina prekrila sve ono što je zapravo mnogo više bitno, a što nekako zaboravlja. I opet kažem, shvatam. Al me boli.
Nedostaje mi da se smejemo kao nekada, da svaka priča ne završi suzama, da ne mora odmah da mi nudi lexilium, eventualno rapten ako se nešto požalim, da me sluša kao nekada i da uvek pronađe prave reči u pravom trenutku. I da joj je, kad dođem, manje važno šta ćemo jesti, a više da mi treba makar da ćutimo zajedno.
I da zna da se ja zapravo nikad ne mogu naljutiti na nju; da mogu biti uvređena, besna, bilo kakva, ali da je to prolazno. I da razumem da ni ona ne voli što je to tako. Što je ona takva i što sam ja nekakva. Ni ja ne volim sebe često. Kao što ne volim kad se rastanemo tako, a nedostaje mi već posle pet minuta. Jer, ona je moja mama.
Znam da je ponešto i do mene, baš kao što puno toga od mene ne zavisi. I znam da je to ona. I da ćemo nas dve zauvijek biti mi. Samo, eto, možda i pomalo sebično bih volela da se bolje razumemo i malo manje svađamo. A možda sve to tako zapravo i treba, ko zna…

Moja je mama prosto prestala da bude onakva kakvu je znam. Sad je samo pamtim kao tu mamu. U međuvremenu je postala pomalo, a tako puno drugačija. Ipak, i dalje je to ona, ista, jedinstvena. Ali…

 

Često kad pomislim na nju, setim se kako je jednom urlala na mene jer nisam znala gde mi je četka za kosu. I kako me je jednom naterala da ručno operem svoje dresove, napolju, u lavoru, jer je bio rat i nije bilo ni vode ni struje. Da, da, i kako je te zime kad sam bila prvi razred moj crveni kaputić potopila u kadi jer ga nisam stavila na mesto.

 

I sećam se kako sam je tad poprilično mrzila. A to nekad radim i sad, kad se uhvatim kako imam opsesivno-kompulsivne momente, pa kasica prasica mora da stoji isključivo na određenom mestu, pod određenim uglom. Isto radim i sa svim drugim stvarima u stanu. I životu.

 

Onda, prisetim se kako mi je kad sam krenula da izlazim rekla jednog dana da donesem te cigarete koje gužvam tamo negde po sobi i da ako već hoću da duvanim to lepo i kažem pa da mi kupi kvalitetne cigarete, a ne da dimim tu krdžu. I skuvala nam kafu, kaže, pa da zapalimo zajedno. I kako sam pućkala praveći se nikotinski Englez, a ona me gledala i smeškala se znajući da me probilo deset znojeva. Posle su mi cigarete bile poprilično nezanimljive. I danas su.

 

Imala je i one momente kad me tera da suvom krpom prebrišem ivice sudopera da ne ostaju fleke od vode ili mi pobogara što nisam zavrnula čep na šamponu pa kad je krenula da opere kosu istresla pola pakovanja. Ili kad je bez ustezanja govorila da je neki momčić previše šmokljan za mene. Ili da joj izgleda kao popriličan besposličar, a nije imala pardona ni kad je trebalo da oplete po onima koji me tada nikad nisu nazvali na fiksni telefon.

 

Onda sam ja malo porasla i sve češće počela da pokazujem zube. I sve jače. Stid koji sam nekad osećala pred njenim rečima ili pogledom je, malo po malo, a u potpunom skladu sa prosečnom tinejdžerkom, prerastao u otvoreni bunt. Pa smo se onda zajedno probijale kroz te autodestruktivne i ine faze, kojima sam se ja borila za parče svoje slobode, a ona za roditeljsko dostojanstvo poljuljanog autoriteta. Što bi rekli, sukob generacija.

 

Kasnije sam otišla od kuće, da studiram i pokušam postati čovek, valjda. Svaki povratak kući je bio simbioza ushićenja i ratnog stanja. Sasvim prirodno za mamu i kćerku. I svaki, ama baš svaki put, je tu bio neki novi dezodorans, neka krpica ili komadić nakita; nek se nađe. I poruka da se čuvam i da uvek imam gde, ma šta da se desi.

 

A onda se desio život. Valjda i meni i njoj sa mnom takvom. Onaj kad svom detetu više ne možeš biti isključivo najbolji prijatelj, jer počnete nešto međusobno zamerati, verujući da je mnogo toga ili bar ponešto moglo drugačije ili bolje. I kad postaneš svesna da je onaj potopljeni kaputić imao smisla. Jer danas znaš da vrednuješ stvari, nečiju pažnju, žrtvu, vreme, trud, odricanje, sve nečije. I da možeš sam sebi da kupiš cigarete i da nikome ne treba zbog njih da se pravdaš, al to je prosto prestalo da bude gušt, jer nikad to nije ni trebalo da radiš.

 

Al dok dođe do toga, čovek se i potroši. Izliže mu se karatker, one neke osobine koje su i dalje on, ali ne kao nekada. Postaneš, nekad, drčniji, grublji, izgubiš negde usput razumevanje, nemaš više strpljenja kao nekada, nema ni volje, čini se, pomiriš se s tim da je sad sve to drugačije. Ali, ne menja se taj odnos snaga, to da ste mama i kćerka, i to zna da boli.

 

Nedostaje mi moja mama. Onakva kakva je nekad bila. Pomalo dosadna sa svim tim svojim zanovetanjem i konstantnim naporima da pokuša od mene napraviti čoveka. Sad to više ne radi toliko, pa mi tačno to nekad fali. I mnogo toga više ne radi kao nekada, a najviše dobroga za sebe. Zato se i ne ljutim na nju. Mislim, ljutim se malo, ali joj ne zameram, jer znam da je to sve posledica života.

 

Nedostaju mi bezbrižni razgovori s njom, jer sad najčešće i najviše pričamo o problemima. Nedostaje mi što se sve manje zna radovati naizgled beznačajnim, sitnim stvarima. Što joj je te neka težina prekrila sve ono što je zapravo mnogo više bitno, a što nekako zaboravlja. I opet kažem, shvatam. Al me boli.

 

Nedostaje mi da se smejemo kao nekada, da svaka priča ne završi suzama, da ne mora odmah da mi nudi lexilium, eventualno rapten ako se nešto požalim, da me sluša kao nekada i da uvek pronađe prave reči u pravom trenutku. I da joj je, kad dođem, manje važno šta ćemo jesti, a više da mi treba makar da ćutimo zajedno.
I da zna da se ja zapravo nikad ne mogu naljutiti na nju; da mogu biti uvređena, besna, bilo kakva, ali da je to prolazno. I da razumem da ni ona ne voli što je to tako. Što je ona takva i što sam ja nekakva. Ni ja ne volim sebe često. Kao što ne volim kad se rastanemo tako, a nedostaje mi već posle pet minuta. Jer, ona je moja mama.

 

Znam da je ponešto i do mene, baš kao što puno toga od mene ne zavisi. I znam da je to ona. I da ćemo nas dve zauvijek biti mi. Samo, eto, možda i pomalo sebično bih volela da se bolje razumemo i malo manje svađamo. A možda sve to tako zapravo i treba, ko zna…


Izvor: Ženski kutak

 

Dar
Smesila se i ljubila svaki deo tela, svog malog zamotuljka.
57
5 tipova svekrva: Koja je vaša
Ne slažete se sa svekrvom i imate utisak da je njen glavni zadatak da vam zagorčava život? Niste ni prva ni poslednja že...
6
Koliko košta jedan radni dan jedne mame?
Razmišljam i računam, ali nikako ne mogu da priuštim dadilju i kućnu pomoćnicu.
3
Zašto volim - ne volim leto
Pre trideset godina sam jedva čekala leto. To je bilo moje omiljeno godišnje doba. Ta moja leta su ispunjena divnim uspo...
3


Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:




Kuvar: zokilicaaa
Odlična

Anketa

ime za musko dete
oliveradj

Da li vam se svidja ime Severin?

da (9%)

ne (91%)


Ukupan broj glasova: 137

Hvala za glasove. Glasao/la si za sve aktuelne ankete. Izradi svoju anketu!

Oznake

Click Here