/11 /11

Za tetke nas, priča Radmila Grujičić, psiholog, vezuju najlepša iskustva i najtoplije emocije. Štaviše, kaže, doživljavamo ih kao druge majke.
– Majka zamenu nema, ali jedina osoba koja može da konkuriše za to mesto jeste tetka. Ona je i najadekvatnija i naprirodnija zamena u slučaju da majka iz bilo kog razloga dugo nije u mogućnosti da bude pored deteta.

NAJBOLJI SAGOVORNIK U PUBERTETU

Neretko su deca bliskija i opuštenija sa tetkama nego sa roditeljima. Zašto?
– Zato što roditelji, takva im je uloga u životu deteta, moraju da budu i strogi i ne bi trebalo da imaju prijateljski odnos s decom. Oni su ti koji moraju da vaspitavaju decu, a to podrazumeva i kažnjavanje. Kod tetaka toga nema. Vaspitavanje nije njihov posao, te je kod njih, što se kaže, široka demokratija. Kao i kod baka i deka, gde je sve dozvoljeno, s tim što su tetke, za razliku od baka i deka, istih godina kao roditelji dece i samim tim i bliskije najmlađima – kaže Grujičićeva.
Tetkama se, nastavlja, može poveriti i ono što roditelju ne sme, jer nema straha od grdnje niti kazne. One su posebno blago za devojčice u pubertetu koje lutaju za pravim odgovorima na mnoga pitanja i moraju štošta od života da probaju prvi put.Tada je tetka nezamenljiv sagovornik, jer od drugarice zna više, a neće, kao majka, da kažnjava za svaku grešku.

NISU TUĐA, VEĆ MOJA DECA

I kada imaju problema u porodici, s roditeljima ili u slučaju većeg problema ili krize u kući, deca se najradije žale i poveravaju tetkama. Njih najbolje znaju, u njih imaju poverenja jer su tetke na neki način ipak članovi porodice i u njihovu dobronamernost se najmanje sumnja. One se, baš kao i roditelji, istinski raduju malim i velikim uspesima „svoje“ dece i uvek navijaju za njih. Oduševljavaju se kada saznaju da je tetkino zlato naučilo da vozi bicikl, dobilo peticu iz matematike, napisalo najbolji sastav iz srpskog jezika...
Ali razumeju, nudeći pride rame za plakanje, i kada se ne nađe pravo rešenje za nejednačinu i kada zaljubljena glavica promaši temu na pismenom zadatku.
Tetke nećake na neki način smatraju svojom decom, što, kako kaže naša sagovornica, ima i svoje psihološko utemeljenje u činjenici da ih veoma mnogo vole, a osoba koja se voli doživljava se kao svoja.
– Ljubav prema deci od braće i sestara ne smanjuje se kada tetka dobije svoju decu. Jednostavno, svako ima svoje mesto u srcu, jer ne kaže se uzalud da se ljubav deljenjem uvećava. Za ovaj slučaj to baš važi – kaže Grujičićeva.
Ona dodaje da se i žene koje nemaju svoju decu kroz decu braće ili sestara na neki način ostvaruju kao majke i manje pate što nemaju decu od onih žena koje nemaju ni sestriće ni bratance.

Tetka mi je ispunila želju

Naša sagovornica Radmila Grujičić ističe da je i sama kao dete uživala u blagodetima imanja tetke.
– Vrlo rado sam svakog raspusta odlazila kod tetke, majčine sestre, u Niš. Bili su to za mene posebni dani. Unapred sam im se radovala i jedva čekala da krenem na put. Bogzna zašto, ali sećam se da sam sa nekih 11,12 godina jako želela da imam spavaćicu, a moja majka je smatrala da su spavaćice nepraktične i nije htela da mi je kupi. Kada me je tetka pitala šta želim da mi kupi, bez razmišljanja sam rekla: spavaćicu. Naravno da mi je ispunila želju. Eto, i zato volimo tetke, jer su njima i naše želje važne.

Izvor: zena.blic.rs