/11 /11

Potpuno opsednuta svojom nesrećom, jer ne mogu da ti pomognem, onoliko koliko bih želela, zaboravila sam koliko je lepo biti u tvojoj blizini i koliko si posebna! Predpostavljam da je to ljudski i da bi se mnogi na mom mestu slično ponašali, ali.. da znam nije to opravdanje! Sekunde, minuti, sati, dani...bespovratno odlaze i ne postoji zamena za njih. A, veruj mi svako veče posle izrečene molitve za tvoje zdravlje, posle već tradicionalno isplakane ture novonastalih suza, posle gledanja u zvezde moleći se da neka baš tog trenutka pada i da imam pravo da zamislim želju, samo jedna zvezda i samo jedna želja...kažem ja sebi, neću više, od ujutru ću biti drugacija, veselija, svoja i tvoja, trudiću se da svaki trenutak iskoristimo kvalitetno, posebno, nasmejano...kažem, pa slažem, a znaš da ja nisam lažov, bar želim da verujem da nisam...prosto me tuga parališe i napravi me onim što nisam...

A, znam šta jesam! O, da to znam! Znam da sam preponosna što sam ti majka, što sam te baš ja rodila i što si moja! I to nije sada jedna od ovih modernih priča, gde je „cool“ imati dete sa poteškoćama u razvoju, gde smo svi bogom dani, da vas baš mi odgajamo, jer je naš put u raj zagarantovan, vašom zaslugom, gde se svi pravimo da smo odmorni, puni razumevanja i beskrajno odgovorni prema vama, sebi...Ne! Ovo se isključivo i jedino odnosi na tebe, mila moja! Sve je sa tobom, puno ljubavi, jer ti ne umeš drugačije. Tvoja nesebičnost se iskazuje u svakom segmentu tvog i našeg života! Sve može, svakom može, sve je sve manje važno od nečije sreće! Ne umeš da osuđuješ, da se ljutiš, da izbegavaš, ignorišeš, povređuješ ili ne daj bože mrziš...bilo šta ili bilo koga! Tvoj osmeh je veliki kao planina, srce ogromno, ne vidi se ni početak ni kraj, a duša čista, blistava i duboka, kao najlepši okeani...I kada si tužna i kada te nešto boli i kada si svesna svega što bi htela, ali ne možeš, uvek, uvek i uvek se trudiš da to sakriješ, da me ne boliš i da me ne rastužuješ. Osetiš me, pogledaš slatko, nabaciš osmeh i ako ti nije do njega, nasloniš glavicu na moje rame i kažeš „biće sve ur edu“. Neverovatno...ti tešiš mene, umesto obrnuto...Ti daješ meni snagu, umesto ja tebi! Ti čuvaš mene od mene same...

I zato...OBEĆAVAM! Obećavam da ću ja sada da ti vratim sve te lepe trenutke! Sada ću ja da radim, ono što sam trebala od prvog dana-da ti pružam  svakodnevne užitke, jer niko to kao ti nije zaslužio. Obećavam da ćemo se zajedno smejati dok Lena pravi nenormalne face ili dok vas tata juri po kući, jer skačete po krevetu, ili dok pitaš sto puta isto pitanje samo da bi me otrgla od loših misli...Obećavam da ću ti praviti društvo kada te „pogodi“ pesma pa počneš da igraš u prodavnici, na plaži ili ulici...Šminkaćemo se zajedno, kada ti je do toga, pa makar ličila i na klovna...Stavljaćemo nenormalne torbe, lančiće, marame i oblačiti sve ono što tebi mami osmeh na ustima. Obećavam da ću sve vežbe, šetnje, dijete, beskrajna obećanja da ćemo zajedno da smršamo, sprovesti u delo i da ćemo uživati u tome! Samo nas dve! Obećavam da nikada više nećeš morati da me pogledaš uplašeno, zbunjeno ili nesrećno, razmišljajući šta je sada...da me nećeš gledati uplakanu, zarozanu i ružnu, ne mareći ni zakoga i ni zašta utapajući se samo u svojoj boli...I biće me briga, šta ko misli ili šta ko kaže, biće me briga da li te je neko čudno pogledao ili nije, biće me briga da li si naučila nešto novo u školi ili nisi, biće me briga da li te drugi vole ili ne...OBEĆAVAM! Obećavam da ću biti samo svoja i tvoja i ničija više na svetu, jer ti si sav moj svet...

Obećavam da ćeš dobiti život koji ti bog nije mogao dati rođenjem, ali odrastanjem jeste...

Dubravka Bakoč Vujinović