/11 /11

Bez obzira da li ostaješ budna noću, buljeći u plafon i boreći se sa realnošću, ili padneš u krevet iscrpljena, bolnih kostiju i zaspiš tako brzo i duboko da kada svane jutro ti ne možeš da se setiš trenutka kada si imala noćne more za koje sa sigurnošću znaš da ih je bilo, ti nastavljaš dalje.

Kada se osećaš kao da ti je svega preko glave, ti nastavljaš dalje.

Ali kada se osećaš da ti je svega preko glave, znaj da se tako osećaš jer i jeste upravo tako.

Ne bi trebalo da se osećaš tako tužnom.

Ono kroz šta sada prolaziš jeste previše. Iako si borac, istovremeno si i ljudsko biće.

Onoj majci na granici čije dete joj je istrgnuto iz naručja:

Čula si priču o obećanju. Daleko obećanje da negde postoji mesto gde bi život mogao biti bolji, sigurniji. I kada bi samo mogla da stigneš tamo, sa svojom porodicom, to obećanje bi moglo biti tvoje – ali što je još važnije, tvog deteta. Pa si krenula ka njemu. Ali ono što te je dočekalo tamo, nije bila priča koja je tebi bila ispričana.
Sada ne želiš da čuješ da nisi sama zato što samoća koju osećaš u dubini svoje duše je jača od bilo koje tuge koju si ikada mogla da zamisliš.
Zarobljena u svojoj usamljenosti, u svojoj tuzi, samo ti četiri reči prave društvo, a to su: “Gde je moje dete?” Iako si borac, ti si isto tako i ljudsko biće. A ovo sve je previše.

Onoj majci koja je svedok užasa i koja je bespomoćna da to zaustavi:

Skroluješ besno kroz notifikacije u potrazi za informacijama, iako ti to stvara muku i od toga ti se vrti u glavi. Razmišljaš, ukoliko majka mora da bude rastavljena od svog deteta, najmanje što mogu da učinim je da plačem u praznini sa njom, kako bih učinila da se za trunčicu, bar malo, oseća manje usamljenom. Pisala si i zvala svoje senatore i predstavnike. Razgovarala si sa onima koji nisu informisani i branila si one koji ne mogu sami da brane sebe. Ali sve to se ne čini ni približno dovoljno. 

Grliš svoju decu i plačeš sa žaljenjem i krivicom, sa četiri reči koje ti izjedaju srce: Moram. Da. Učinim. Više. Iako si borac, ti si isto tako I ljudsko biće. A ovo sve je previše.

Svim onim majkama kojima se čini da je svet trenutno usamljeno mesto:

Niste same u svojoj usamljenosti.

Iako vam se čini da smo svetovima razdvojene, sve imamo nešto zajedničko:  sveobuhvatnu ljubav prema našoj deci. I ljubav koju osećamo prema svojoj deci nas ujedinjuje u ljubavi prema tuđoj deci. U ovome smo zajedno. I to je razlog zbog koga moramo da nastavimo dalje. 

Dakle, onoj mami koja se oseća kao da se nalazi usred sveta koji se ruši:

Odmori se. Udahni. Pojedi nešto. Dozvoli sebi trenutak odmora. I kada budeš spremna, uspravi se i nastavi dalje. Nastavi dalje sa saznanjem da se svet bori za tebe i sa tobom.
Nastavi dalje voleći svoje dete iznad svih granica. Nastavi dalje u dobru i zlu.  
Nastavi dalje jer ti je bitno. I jedno znaj – mi ćemo to rešiti. Možda smo ljudska bića, ali mi, mame – ljudska bića smo borci.

Prevod: mother.ly