/11 /11

Trogodišnjaci? Da vidimo: bez napada besa, koliko god retki bili, bih mogla, definitivno. I bez ubeđivanja oko obuvanja čarapa. Takođe i bez “ne želin” momenata.

Ali… Ima nekoliko stvari koje bih, da mogu, nekako “zamrzla” u vremenu i sačuvala. Jer vidim već, neke od njih uskoro će zauvek biti iza nas. A nisam ih se nauživala, čini mi se.

Šta već sad znam da će mi nedostajati za šest meseci, ili iduće godine u ovo vreme?

Privrženost, otvorena

“Voim te, mama”, tek onako. Dok se kupamo. Ili dok pušim na terasi, a D na kvarno otvori vrata i baci mi se na leđa (pošto iz nekog razloga uvek čučim). I to kako nasapunjan širi ruke, dok ga kupam, i govori “a zagrljaj?”, i ja ga grlim, i baš me briga za sapunicu i što ću morati da se presvlačim. I to kako me poljubi u nadlanicu dok se šetamo i držimo se za ruke. Znam, imam još samo koji mesec toga, godinu dana možda. A onda će sto drugih zabavnijih stvari biti preče od toga da se držimo za ruke i “malo popuvičamo” dok idemo da vidimo šta se dešava u Knez Mihailovoj.

Lepi maniri

To značajno “hvala ti, mama” svaki put kad mu dodam vodu. To “izvoli, mama” kad on meni nešto doda. To “nema na čemu, mama” umesto “izvoli” kad mi nešto doda, a pospan je i već je vreme za kupanje, ali “idemo da se kupamo mauvo kasnije, moim te, moim te, mama, samo da napravimo još ovih zvezdica od plastelina”. U ovom uzrastu, lepo ponašanje, to “molim te”, “izvoli” i “hvala” je kao – nova igračka. Šta se ljudima desi, pa toliko njih to zaboravi odrastajući, pojma nemam. Ali, eto, to bih volela da sačuvam. To ozbiljno i značajno “izvoli” (naročito ozbiljno izgovoreno kad mi dodaje nešto što mi uopšte ne treba u tom trenutku, dinosaurusa, recimo, dok perem sudove).

Želju da uradi nešto lepo za one koje voli

“Evo, pokrio sam tatu, da mu bude zgodno” (usput ga bocka kažiprstom ‘je l’ ti sad zgodno, tata’, tako da ovaj nema izbora, nego da se probudi i ljubazno mu se zahvali). “Evo, ja ću ti pomogiti, mama” (donosi mi trotinet u kuhinju, da mi bude zabavnije dok spremam ručak). “Pomogao sam ti, vidiš, ja sam ti pomogao” (samoinicijativno isključio veš mašinu).

Pogrešno izgovorene reči

Nikad nismo tepali razgovarajući sa D. Ni dok je bio beba, ni kad je počeo da priča. Ali, kupatilo je bilo “pakutilo” do pre dva, tri meseca. I svaki put kad bi rekao “pakutilo”, smejala sam se i govorila “kupatilo”. I jednog dana, “pakutilo” se izgubilo, a ostalo je samo – kupatilo. I iako je bilo dana kad sam pomislila “valjda neće zauvek govoriti ‘pakutilo'”, sad mi ponekad nedostaje. Pa ja kažem idemo u “pakutilo”, a on me sasvim ozbiljno ispravi. “Kupatilo, mama”. I ja kažem – kupatilo, šta ću.

Ili “minijanuturno“. Jedno vreme je sve bilo “minijanuturno”. Čak i ono što je bilo veliko, bilo je “ali bilo bi minijanuturno, samo kad bi bilo malo manje”. To je danima bila omiljena reč. I onda, jednog jutra, ustao je i tražio “minijaturne” dinosauruse. I to je bilo to. Sve “minijanuturno” je zauvek nestalo iz naših života, i postalo je – minijaturno.

Kikotanje

To cičanje i smeh, kad ga golicamo. To “pustite me, pustite me, šta mi to radite” i migoljenje, samo da bi nam se, čim se “oslobodi”, bacio ponovo u zagrljaj. Eto, i to bih nekako volela da mogu da “zamrznem” u vremenu i sačuvam.

I znam, biće drugih stvari umesto ovoga. I znam, i te druge ćemo prerasti. Ali ove će mi uvek nedostajati. Kao što mi sad ponekad nedostaje da ga nosim kad se šetamo. A koliko puta su mi babe (i UVEK su u pitanju isključivo i samo babe, to je vrlo interesantno) na ulici očitale lekciju što ga nosim… “Šta ga nosite, veliki je”. I uvek sam odgovarala “zato što volim da ga nosim” umesto “šta te boli d***” (što je svakako bolja taktika za obračunavanje sa tim spodobama što se u sve mešaju). Nosila sam ga kad smo prestali da koristimo kolica za šetnju, kad se umori, kad god je tražio.

Pa, neki put i kad znam da se nije umorio, nego samo hoće da se mazi, nosila sam ga. Zato što sam znala da će dan kad više neće hteti da čuje da ga nosim doći brže nego što mogu da zamislim. I svakako mnogo brže nego što želim. I tako je i bilo. Samo sam jednog dana shvatila da se vraćamo iz šetnje koja je trajala satima, da silazimo niz Kralja Petra, i da se držimo za ruku. I znala sam da je “nosi me, mama, moim te, nosi me” zauvek iza nas.

Autor: Zora Ćirković

Izvor: Mondo