/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

Pored velike sreće i ponašanja kao da sam dete od tek par godina, potajno mi se prikrade i seta, koja me vraća u neka davna vremena...moje prelepo detinjstvo. Potpuno mi je suvišno i pisati o tome, da se ti zadnji dani decembra i prvog januara, pamte doživotno, prenose na svoju decu i nastavljaju tradiciju uživanja, slavlja, smeha, porodice, sloge i ...doma.

Bila sam privilegovana, kada sam bila dete, jer sam imala ogromnu sreću, da imam dva doma, ali u pravom smislu te reči. Jedan, tamo gde i pripadam, kod svojih roditelja i predivnog brata, a drugi kod njih...njega...deke i bake...deke! Najlepše uspomene, najlepše misli, najposebniji miris kuće, najdivnije priče i najiskreniji prijatelj... O, da spominjem te, svakodnevno, sada kada te nema i spominjaću, dok god dišem.

Spremam hranu za doček Nove godine, radujem se kikotu svoje dece dok gledaju okićenu jelku i svećice koje su od naše kuce napravile najružniju diskoteku, a njima najlepšu bajku, smejem se misleći o njihovoj sreći, kada dočekaju „deda mraza“ i otvore ono sto željno iščekuju, umorna sam, ali zadovoljno umorna, jer je sve baš onako kako treba da bude za današnji dan. Pogled mi stoji na mojoj divnoj porodici, a misli rade šta hoće, lete i stižu u onaj deo mozga, gde se čuvaju najslađe, ali i najsetnije uspomene...

Pozvonili bi jednom, čisto da nagovestimo dolazak  i uleteli kao furija, usput udišući najlepše mirise bakine kuhinje. Sarma bi se uveliko krčkala, baka bi „špikovala“ meso za pečenje, brzinski sakrivajući kolače, da se „ne pojedu pre vremena“, a deka bi sedeo za trpezarijskim stolom i seckao povrće za rusku salatu. Ne bi se video od šargarepa, krompira ... krastavčići su mu migoljili iz ruku, ali on je neumorno seckao, smejao se i pričao sa nama, dok je svoju Kiću (baku) začikavao, da je malo hrane spremila... Kao da ga gledam dok ovo pišem... Uvek tako lep, negovan, obrijan... poseban! Ništa mu nije bilo teško, ništa ga nije umaralo, nikoga nije mrzeo, a najviše je voleo...mene...a, ja njega!

Skoro sve svoje „prvo“ vazno u životu, vezujem za njega...Prvi pad, ali i naučenu vožnju “rolšua“ ( sada mu to dođu roleri J ), prvi okret bicikla bez pomoćnih točkova, prve pozorišne predstave u „Bošku Buhi“, prve knjige, prve navike da se u poslastičarnicama, „kolac sa viljuške ne skida ušnicama, nego zubićima“-radi higijene, (to sada rade i moja deca), prve priče iz rata, prve istine i laži... Sve sto mi je bilo vazno u tim malim, lepim dečijim godinama, delila sam sa njim. On je bio moja oaza, moj učitelj, moje skrovito mesto, gde je uvek bilo bezbedno, sigurno i savršeno! Moj, samo moj deka!

Volela bih da mogu da pretočim u ove redove, sve sto je vezano za mojih prvih 18 godina života, gde je on bio moja zvezda vodilja, ali ne mogu...malo je reči, prostora, misli- za neumornu borbu, mog deke da od mene napravi kvalitetnog čoveka ili „drugu Miru Adanju Polak“. Nikako drugačije, niko drugi, samo to, ta, takva...

Izmišljao bi i pričao nam, satima priče o ratu u kom je i sam učestvovao, ali uloge smo imali mi njegovi unučići-svakome je pripadala jedna titula, jedan čin, jedna dužnost...u zavisnosti od priče! Mirio bi nas, kada se posvađamo, jer Čikić ( moj brat Vladan) kao najstariji opet vozi avion, a Lelica (naša sestra od tetke Danijela) nije ni jednom do sada vozila...Toliko bi se uživeli u to, da bi nam noge sluzile kao mitraljezi, a u rukama, ljuti revolveri, dok bi mesto bitke bio dekin i bakin „bračni krevet“... I ništa kod njega nije bilo glupo, niti slučajno- svi smo imali nadimke-Čikić, Lelica, Duća, Bane i Pukić...Sve rečeno u tih par reči, a znali smo samo mi zašto, kako i ko je ko! U toplim danima, legao bi nas sve na terasu i polivao neumorno, dok ne padne od umora, ogromnom polivaćom za cveće, dok bi mi kao plivali, ronili i pokušavali da se „domognemo obale“...

Naš prvi kupljeni bicikl sa tri brzine, od roditelja je otkupio, da bi ravnopravnost bila - svi petoro po krug, pa ispočetka! Njegova „buba“, neumorno bi trpela naše skakanje i tumbanje, dok bi nas pakovao na zadnje sedište i gepek, na putu za Kalemegdan! Uvek u odelu, sa kravatom, džentlmen u duši, rado je prihvatao osmehe drugih baka, dok bi nas čistio umazane od sladoleda...

Moje šetnje sa njim, slušanje mojih problema kao da su pitanje svetskog poretka, saveti i poljupci u glavu pri rastanku, koji su ostavljali miris njegove kolonske vode u mojoj kosi, još pamtim, preživljavam i otpatim... A, toliko puta je rekao „Jednom kada me ne bude bilo...setićeš me se, pomenućeš me, pričaćeš...“

Da, deko, kao i za sve, bio si u pravu- setim te se svakodnevno, pominjem te u svim molitvama i pričam o tebi svakome ko mi je važan, pričam deci, žalim sto nisu imale prilike da te upoznaju, tugujem jer sam te tako rano izgubila, a imali smo još vremena, još priča, da stvorimo još uspomena...

Ali tu si, sa mnom, znam, osećam i ne dam nikom to da mi oduzme...Dete u meni se zainatilo...

Dok dišem, sećaću se, spominjaću, pričaću i bezuslovno voleću te!

Dubravka Bakoč Vujinović