/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

Primetila sam da gleda dole, gleda ispred sebe, prati svaki svoj korak, svaku stopu, gleda svaku neravninu na asfaltu, travku, cvet...mislila sam ne vidi dobro, pa se čuva da ne padne! Primetila sam da gleda u ruke dok sedi, da ih stalno nešto analizira, da lomi prste i ne diže pogled, da sama sa sobom bije svoje bitke, o kojima nikome ne priča, da joj je prešlo u naviku da joj je pogled uvek ispred ili ispod njenih naočara, njenih najlepših trepavica i jos lepših okica...Primetila sam kada priča sa nekim ko joj nije dovoljno blizak i drag, kome ne veruje dovoljno, ko nije deo njenog života, radi isto...pita, odgovori, ali pogled i dalje oboren i sakriven. Primetila sam kada se igra sa decom, dokle god oni idu pored nje i usputno joj se obrate, dodirnu je ili uključe u igru onako radi reda, uredu je, ali čim dođe do direktnog kontakta...opet taj pogled...nema ga...Oboreni pogled...najbolje ga vidi i poznaje pod, asfalt, parket, pločice...

I onda sam se setila...Bila je mala...Moj bratanac je bio malo veći, ali isto mali...Bili smo u šetnji...Smejali se, pričali, trčali...On je držao za ruku...Tako sigurno, ponosno, zaštitnički...stariji brat...I ni odkuda njegova rečenica...“Znaš teto, ja kada primetim da neko „bulji“ u Minju, ja onda „ buljim“ u njega još više, još bezobraznije...Dođe mi da ga pitam „šta je, šta hoćeš“, da se pobijem sa njim, njom...“ Šok, neverica...ponos, ali bolni ponos! Drago mi je što mi je rekao, ali volela bih da nije...jer, postalo je stvarno... Da li je moguće da sam to čula, doživela...Zašto? Čemu? Zagrlih ga, nikada srećnija što je taj mali čovek, deo mene, što je tako sićušan, dao vetar u leđa mom detetu, kome je pogled postao teški krst na malim plećima? Nisam nikada razmišljala da li ona može sama da ga nosi, jer smatrala sam da mora, da je to nešto sa čim mora da se izbori i živi...Ali...

Prošlo je vreme, deca rastu, moje malo čedo je sada već devojčurak, a moj hrabri bratanac momak, koji gradi svoju budućnost i lakta se da postane još bolji, još sigurniji i jači... ali i dalje kada smo zajedno, čvrsto drži za ruku svoju sestru i svakoga gleda pravo u oči. Meni je to postalo normalno, prihvatila sam to zdravo za gotovo...a, nije! Valjda čovek nauči da živi sa tim...A, zapravo to je preteško...Jer boli te...boli te svaki taj pogled, kao najgora uvreda, kao psovka koja nije potrebna, kao šamar sa kojim svaki dan deliš život, kao ubod u srce... svaki put kada primetiš “taj“ pogled i njen opet „oboreni“ pogled!

Pa, nekako od tuge, bola ili nesigurnosti, počeh ga i ja obarati! Shvatila sam da mi je lakše držati je za ruku i gledati u nju ili spustiti pogled, tamo gde neću razmišljati, da li smo opet ukrali nekome“ taj“ prokleti pogled, koji mom detetu uništava život! A, ona to nije zaslužila, bar ne od mene...Jer ja je se ne stidim, ja je ne vidim njihovim poganim očima, ja sam jedna jedina koja je sa njom sa dna stigla na vrh...koja je sa njom prošla sve što joj je njena sudbina nametnula...koja zna koliko je ona jaka, koliko može da trpi i koliko joj je trebalo da stigne do ovoga, gde je sada!

Nemoj, nemoj molim te...nemoj da im dozvoliš da shvate koliko te bole, koliko se teško nosiš sa tim...Nemoj svoje lepe oke sakrivati, od onih čije su oči od znatiželje i zlobe postale bezbojne i bezizražajne...Nemoj zbog njih da život prolazi pored tebe, da ti promakne pas koji se igra na livadi, ptica koja nam je svila gnezdo na terasi, sestra koja gleda u tebe kao u boga, jer sada ti trebaš nju da vodiš, da njenim malim stopalcicima pokažeš put kojima treba ići...Da, putujemo, pevamo i smejemo se, a da ti ne vidiš sve što te okružuje...Nemoj da dozvoliš da mi, koji te volimo beskrajno i bezuslovno, ne vidimo svakog trena tvoje predivno lice, nasmejane obrašćiće i najlepše oči na svetu, jer su pune ljubavi i topline! Nemoj...jer ja neću! Nikada više! Tvoja posebnost je nešto što oni nikada neće imati, tvoja ljubav prema svima je nešto što bog samo odabranim da, tvoj pogled je život, prozor u svet, koji mi pravimo samo za tebe...Od sada ću ja biti tvoj brat koji te čvrsto drži za ruku i svakoga gleda pravo u oči...Molim te, pridruži mi se!

Dubravka Bakoč Vujinović