Sreća koju vidimo na dečjem licu najveća je nagrada roditelju. Međutim, ako poklonu pridamo preveliki značaj, to će usvojiti i naša deca. Foto: Freepik.com

/11 /11

Ipak, ne primećujete li da ponekad okupirani veličinom (cenom) onoga što poklanjamo zanemarujemo suštinu, odn. pravi razlog (ljubav, zahvalnost, privrženost..) zbog koga i darujemo osobu do koje nam je stalo?

Učionica je puna uzbuđenih roditelja, đaka 4. razreda OŠ koji dobijaju knjižice i opraštaju se od svoje učiteljice. Ona sa očiglednim ponosom govori o tome koliko je zadovoljstva imala tokom godina rada sa decom, o njihovim izvanrednim postignućima, uspesima,nagradama, iskazanom prijateljstvu i solidarnosti… Prilika za spontani aplauz roditelja tokom ovog govora bilo je puno.

Ipak, aplauz je došao tek kada je predstavnik roditelja predavao (naravno preskupu za mogućnosti roditelja) zlatnu ogrlicu. Tek tada, neke mame su pustile pokoju suzu i izvađeni su foto aparati. Pažljivom posmatraču ne bi promaklo koliko je ova scena (tako česta krajem juna) suštinski “promašena tema”: slavi se i daje značaj poklonu, a propušta se slavljenje uspeha, truda, prijateljstva, učiteljicinih napora da decu uvede u početak školovanja…Sve te važne stvari ostale su u senci zlatne ogrlice…

Pokloni. Koliko su nam važni? Naravno, divan je osećaj kada darivamo. Sreća koju vidimo na dečjem licu najveća je nagrada roditelju. Međutim, ako poklonu pridamo preveliki značaj, to će usvojiti i naša deca. Ako kupujemo igračku preskupu za naše mogućnosti, ili 10. Barbiku ili fudbalsku loptu (koja mora biti “original”), ako ne možemo da izađemo u grad ili prodavnicu a da dete ne očekuje da nešto dobije, ako svaki put kad dođemo sa posla na vratima čujemo “Šta si mi kupila…?”…onda treba da se zapitamo jesmo li “pobrkali lončiće”. Pitanje koje se nameće je: “Šta za nas znači poklon?” i šta u stvari njime kupujemo: ljubav, naklonost… ili se (ne)svesno pravdamo zbog nečega što treba da nadomestimo: vreme, strpljenje, pažnju... Nekim osobama je jednostavnije da ljubav izraze poklonom, te će im biti lakše da kupe skup poklon onome do koga im je stalo, nego da kažu (i pokazu) “Volim te” (važan si mi, volim da budem sa tobom, ponosan sam na tebe..)

Poklon kao odraz materijalnog ne treba da zaseni ono važnije, a nematerijalno (ljubav, razumevanje, praštanje…): Kao kada nas na porodičnoj Slavi više brine kako je uspelo pečenje i kolači nego činjenica da na slavlje ne pozivamo brata radi neke davne svađe. Porodična slavlja su podsetnici važnosti porodične sloge i biće svrsishodnije da nađemo načina, strpljenja i mudrosti i popravimo odnose sa bratom nego da se bavimo pečenjem. Slično je i sa poklonima: ako maskiraju suštinu, postaju kontraproduktivni.

Sve u svemu, poklanjajte deci ono što smatrate za potrebno i što detetu, a i vama čini zadovoljstvo, ali uz svest o tome šta taj poklon predstavlja i oprez u situacijama kada sam poklon postane suviše važan, te naučite decu da kao što poklone primaju, uživaju i da daruju. Time će naučiti da se obaziru na druge, prepoznaju njihove potrebe i da uzivaju u darivanju jednako kao u primanju. i konačno, vrlo važno: da se ono najvažnije ne kupuje.

Autor: Nevena Lovrinčević, psiholog, autor Kreativnog centra

Nevena Lovrinčević je autor tri knjige u izdanju Kreativnog centra: Naučite dete da spava, Klopke za roditelje i Disciplina bez batina.