/11 /11

Istini za volju, želela sam da počnem sa „Poštovana deco“, ali naša draga komšinica ima emisiju  sa tim nazivom, pa da ne ispadnem „prepisivač“. Ali, svejedno i roditelji su zalužili (barem većina njih) da im se tako obraćamo! Zapravo, to je moje mišljenje i moje iskustvo…

Poslednje vreme, poprilično smo “izbombardovani” u medijima, pričama i prilozima o vršnjačkom nasilju! Jezivo, strašno, razočaravajuće, sramno, a nadasve tužno! Komentari, skoro pa identični  “deca su  nevaspitana”, “ roditelji ne brinu o deci “, “ jure karijere, a deca sama sebe odgajaju”, “gde ide ovaj svet”… Slažem se…uglavnom, ali ipak moje mišljenje je da su to izuzeci, “naopaki” izuzeci! Mnogo više je lepe, vaspitane i dobre dece, dece koja jesu možda drugačija, nego mi kada smo odrastali, ali deca su deca. Ima, ona naša stara dobra uzrečica “ sve ide iz kuće”! Moj naklon…

Majka sam dve devojčice, jednoj je deset, a drugoj malo manje od dve godine!  Starija ćerkica ima zdravstvenih problema, čitav niz, počev od vida, hoda, govora…ali, funkcionalna je, toliko da ide u redovnu državnu školu, ali inkluzivni vid obrazovanja! Pre toga je bila dve godine u državnom vrtiću.I šta da vam kažem…oduševljena, prvo ona, a onda i ja i svi koji nas vole! Deca su, od prvog dana prema njoj fantastična, bez izuzetka! Njihova briga o njoj, pažnja da joj se nešto ne desi, potreba da joj pomognu, pridrže ( čak i onda kada joj to nije potrebno) , svađa ko će da je drži za ruku… prosto je nestvarna! Njihova briga o njoj, vrlo me asocira na brigu majke o svojoj bebi! I zaista smo svi mislili da je to nemoguće, da je trenutno, da će im vremenom dosaditi, pa će početi da je guraju od sebe… ali, pogrešili smo! Pogrešili i ogrešili se o njihove predivne duše! Naravno da tu i škola i čiteljica imaju ogromnu ulogu, ali ovo se ne uči, ne vaspitava… ovo, ovo se dobije rođenjem! Zamislite, kolika je moć u tim malim ljudima, moć da nekoga vinu do neba i učine mu život lepšim, šarenijim i srećnijim mestom! Mojoj Marini su to priredili njeni drugari! I koliko god im puta kažem HVALA VAM, hvala što postojite i što ste takvi prema mom najvećem blagu, oni me samo nevino pogledaju, ne shvatajući zašto im to govorim, kada oni samo rade, ono što im srce kaže i kako osećaju!

I zato tvrdim i verujem, čvrsto verujem, moji dragi poštovani roditelji, da je naša budućnost svetla, da ima ko da nas nasledi i da nas neće izneveriti naši potomci, naše kćeri i sinovi i da ćemo svet ostaviti u boljim rukama! I upravu su kada kažu “Uspeo si u životu, kada je dete vrednije, pametnije i uspešnije od tebe”… Do tada, ja mojim malim VELIKIM ljudima kažem jedno ogromno HVALA!

Dubravka Bakoč Vujinović