/11 /11

Nema gledanja televizije, kompjutera, igranja dok ne provedu dva sata u učenju, bilo je jedno od pravila Fensisa Tomsona!

Frensis Tomson, inženjer iz SAD, koji je učestvovao u svemirskim programima, želi da podeli svoje iskustvo vaspitanja dece sa ostalim roditeljima, budući da ima 12 dece, od kojih najstarije danas ima 37, a najmlađe 22 godine.

“Uvek sam imao dobro plaćen posao i mogao sam deci gotovo sve da pružim. Ali, moja supruga i ja smo odlučili da to ne radimo”, kaže Frensis i dodaje da su sva deca završila koledž, ili su još u školi, i da oni kao roditelji nisu plaćali većinu troškova školovanja.

Oni koji su u braku imaju takođe visokoobrazovane supružnike i decu, Frensis i njegova supruga imaju 18 unučadi, koja se vaspitavaju u istom duhu – da u sebi izgrađuju sampoštovanje, zahvalnost i želju da učine nešto za širu zajednicu.

Frensis govori o nekoliko stvari za koje misli da su on i njegova supruga dobro uradili, ali priznaje i da su dosta i grešili.

Zadaci

– deca moraju da obavljaju neke zadatke u kući od svoje treće godine. Ona nisu dobra u čišćenju toaleta, ali već sa četiri mogu i to. – dobijali su nedeljni džeparac u zavisnosti kako su obavili zaduženje – sama su prala svoj veš dok nisu napunili osam godina. Imali smo jedan dan nedeljno određen za pranje veša – kad su počela da čitaju učestvovala su u spremanju večere tako što bi čitali recepte
– devojčice, ali i dečaci, morali su da nauče da šiju

Škola

– imali su vreme određeno za učenje, svakog dana od šest do osam sati uveče. Nema gledanja televizije, kompjutera, igranja dok ne provedu ta dva sata u učenju. Onoj deci koja su bila još mala za školu, neko drugi je čitao knjige za to vreme. Posle toga su mogli da rade štagod su hteli. Dok traje učenje, mi smo im bili na raspolaganju da nas pitaju ako im bilo šta nije jasno
– morala su da idu na razne sekcije u okviru škole
– ako bi se neko od njih žalio na nastavnika, govorio da ga mrzi ili da nije pravičan, naš odgovor je bio da mora sam da pronađe način da se izbori sa tim, zato što će možda, govorili smo, kasnije imati šefa na poslu koji ih neće voleti

Probirljivost ne dolazi u obzir

– uvek smo svi zajedno doručkovali i večerali. Doručak je bio u 5.15h ujutru, posle čega su deca završavala svoje obaveze u kući pre odlaska u školu. Večera je bila u 17.30 časova – i supruga i ja smo mrzeli kad smo bili mali a roditelji nas terali da pojedemo sve iz tanjira. Naše pravilo je bilo da damo deci prvo ono što su najmanje volela (povrće), a posle nešto drugo. Nisu morali sve da pojedu, i mogli su da ustanu od stola kad su hteli. Ako bi se neko od njih žalio da je gladan, mi bismo podgrejali u mikrotalasnoj ono što je ostavio u tanjiru. Ni tada nisu morali da jedu. Ali, ne bi dobili drugo jelo za sledeći obrok dok god to ne pojedu

Vanškolske aktivnosti

– sva deca su morala da se bave nekim sportom, po njihovom izboru – svi su morali da budu u bilo kojoj vrsti udruženja ili kluba, bez obzira na to da li su u pitanju izviđači, ili nešto drugo – svi su morali da se bave nekim dobrovoljnim radom

Nezavisnost

– kako je koje dete punilo 16 godina, kupili bismo mu automobil. Prvo je naučilo šta to znači. Kada je naše prvo dete dobilo svoj prvi automobil, reklo je ’ali, tata, pa to je krntija’. Ali, ja sam mu dao priručnik, alat je bio u garaži, i rekao sam da ćemo kupiti svaki deo koji bude potreban, da se dovede u vozno stanje. Jedanaest meseci kasnije, automobil je imao popravljen motor, menjač, nova tapacirana sedišta, nove amortizere i bio sveže ofarban. Moja ćerka imala je najbolji automobil u gimnaziji i bila je strašno ponosna što je to bilo njenih ruku delo – dozvoljavali smo deci da greše. Pre nego što su bili stasali da voze, pomagali su u sređivanju mog automobila. Semjuel je trebalo da promeni ulje. Ispostavilo se da ga je sipao u hladnjak. Nisam pravio veliku paniku. Morao je da prospe ulje, kupili smo tečnost za ispiranje, sipali novu tečnost, a onda je zamenio ulje. Decu nismo kažnjavali za greške, jer se i na greškama čovek uči. Naša deca se ne plaše da probaju nešto novo. Znali su da ako pogreše u nečemu, neće biti kažnjeni. To nas je često koštalo, ali naša uloga je bila da odgajamo decu, a ne da štedimo novac – svako dete je dobilo svoj kompjuter, ali morali su sami da ga sklapaju. Dobili bi procesor, memoriju, kablove, kućište, tastaturu, hard disk, matičnu ploču i miša, a onda su morali sami da ga sklope. Počinjali su to da rade sa 12 godina – uvek smo im ostavljali da prave izbor. Na primer, hoćeš li da ideš u krevet sada ili da očistiš sobu? Retko bismo im davali jednosmerne direktive, osim kad je reč o najbitnijim porodičnim pravilima. Kada mu date da bira između dve stvari, dete ima osećaj da samo kontroliše svoj život

Zajedništvo 

– decu smo učili zajedništvu, da pomažu jedni drugima u školskim zadacima, a i u kućnim obavezama – mogli su i sami da učestvuju u donošenju pravila ponašanja u kući i da iznose svoje predloge – trudili smo se da budemo čvrsti. Dva sata učenja dnevno, izlazak tokom nedelje do 10 sati uveče, a vikendom do ponoći

Novac

– iako smo imali dovoljno novca, nismo deci pomagali u kupovini kuća, nismo plaćali školovanje, ni venčanja. Nismo im davali stvari, nego smo ih učili „kako“ da nauče da zarade novac. Mi smo im davali kontakte u firmama, ali oni su sami morali da obave razgovor za posao i da ga zasluže

Stvarni svet 

– voleli smo našu decu bez obzira na to šta oni radili. Ali nismo sprečavali da osete konsekvence svojih dela. Puštali smo ih da udare glavom u zid i osete posledice.

Izvor: zena.blic.rs