/11 /11

Dok su mali, roditelji su njihov ideal, od koga uče, koga oponašaju, poštuju i čija reč i mišljenje im najviše znače. Kada uđu u period adolescencije, odnosi prema roditeljima se menjaju jer se menjaju i oni sami.
 – Tada strah da ne ostane dete tinejdžera gura napred, a strah od zrelosti gura ga nazad. U toku ovog talasanja i prilagođavanja vršnjaci adolescentu postaju sve važniji. Među vršnjacima vladaju velika bliskost i slaganje, budući da većina njih veoma slično razmišlja, dok porodica postaje mesto gde se dete buni – objašnjava Svetlana Virijević Mudrić, dečji psihoterapeut, i navodi da razlaz u stavovima koji se tada napravi u porodici zapravo predstavlja ono što obično nazivamo generacijskim jazom.


PRIHVATITE DA SE MENJAJU

 Taj jaz, prema njenim rečima, unutrašnjeg je, emocionalnog porekla i samo je naizgled u vezi s kulturološkim i socijalnim promenama.
 – Kakvi god da su uslovi, isto bi se događalo. Štaviše, zna se da i kada roditelji misle da će se svom detetu približiti ako su mu sličniji i tako se ponašaju, to može da izazove još veće probleme – kaže ona.
 U tom periodu roditelji svoju decu mogu mnogo bolje da upoznaju ako obrate pažnju na to kako se ponašaju van porodice, kakvo društvo biraju i kakve odnose grade nego kako se ponašaju prema samim roditeljima. A to ponašanje zna da iritira roditelje jer tinejdžer je po prirodi perioda u kome se nalazi bundžija, i to najviše baš prema roditeljima. Na njih se ljuti češće nego ranije, zna i da se brecne, podigne glas, čak i da se stidi svojih roditelja.
 – Sve je to normalno, naravno ako ne pređe granice podnošljivog. Savet roditeljima je da prihvate i tolerišu promene koje su se desile kod njihovog deteta. Naravno da im ljutnja ili povišen ton rođenog deteta ne prijaju, ali u „ludim godinama“ to prosto mora tako – kaže naša sagovornica.



NORMALNO JE DA SE BUNE

 Ako to što se dete drugačije ponaša prihvatite kao neminovnost, pomoći ćete i sebi i detetu i sprečićete mnoge neprijatne situacije. Valja znati da adolescenti traže sebe na dva načina, kroz preterani konformizam i nepromišljene pobune. Opasnost im preti od oba načina. U jednom slučaju može da im se desi da se stope sa sredinom i izgube svoj identitet, a u drugom da se izoluju. Potrebno im je i jedno i drugo iskustvo, da mogu da se poistovete i prihvate neke vrednosti, ali i da sačuvaju svoju individualnost.
 – U tome su mu potrebni roditelji koji su u stanju da tolerišu i ohrabruju promene unutar porodice. Ako nema saradnje s roditeljima niti njihovog razumevanja za promene kroz koje dete prolazi, ovaj važan i osetljiv period razvoja može da iznedri brojne loše posledice. Najčešće su to depresija, problemi u učenju, koji idu dotle da tinejdžer odbija da ide u školu, poremećaji u ishrani, a neka deca počinju nasilno da se ponašaju – kaže Svetlana Virijević Mudrić.
   
 

Setite se svojih bubica

 Neki roditelji su i inače skloni da deci previše nameću svoje stavove, da ih kontrolišu u svakoj prilici i da se postavljaju tako da oni uvek najbolje znaju šta je detetu činiti. Često se pozivaju na svoje vreme u kome je bilo „ovako i onako“, a „ovo i ono“ nije se smelo. To se, ističe naša sagovornica, često pokazuje kao kontraproduktivno, a naročito kada je reč o deci tinejdžerima. U odnosu s tinejdžerima korisnije će im biti ako se jednostavno prisete da su i oni jednom prošli kroz taj osetljivi period i da su se isto tako i oni durili na svoje roditelje.

19. mart 2012.
Kompletan tekst pročitajte na www.blic.rs