/11 /11

Zaboravila sam da se smejem... Da, istina je, zaista sam zaboravila, onako istinski, onako kad ti se oči smeju, onako kad sav treperiš jer sreća izlazi iz svakog dela tvog tela, onako kad zaboraviš na sve...sem na taj smeh! Kad stane sve! Zaboravila da se smejem, jer ne mogu da zaboravim na nju...moju Marinu.

A ona ima tako divan osmeh, toliko zarazan kikot da joj svaki mišić na licu igra, svaka lokna na kosici skakuće, a  oke dobiju divan sjaj. I ja se smejem sa njom,  tj. pokušavam, ali sam zaboravila...

Moja Marina kaska u razvoju. Spada u "onu" decu, ili decu koja imaju poteškoće u razvoju ili decu koju kad vodimo na pregled, doktorka, neuropedijatar kaže, znate "ta" deca"...

Koja deca??? Koji su "ti" ili "ta"? 

Ne dam da odvajate nekim prilozima, predlozima, imenicama, zamenicama...moje dete. Deca su deca! Moje dete je samo dete! I to je zaslužila svojim rođenjem!  Mi smo ti koji smo zaslužili da nas odvajaju jedne od drugih, ali po greškama koje smo napravili ili nismo... Ili po osmehu... Ja po osmehu prepoznajem ljude... koliko su zaista srećni... A, ništa ne može dovoljno da vas usreći ili rastuži kao vaše dete, ma koliko ono bilo...

Moja Marina je dete od devet godina. Ide u školu, inkluzivan vid obrazovanja, pri redovnoj školi... I ima divnu učiteljicu i divne drugare...voli da se igra, voli muziku, engleski jezik, kompjuter, tablet... I to sve deluje poprilično solidno, čak i meni kada pročitam ove redove, ali daleko je to od solidnog... Milioni pregleda, analiza, bockanja, snimanja, nagađanja, davanja dijagnoza kao da pričamo da li je virus ili obična gripa, a ne da li će ikada prohodati ili progovoriti...ostavili su svoj trag! Na svima nama, prvo njoj, a onda i svima koji nju vole! I izgubite se u svemu tome, Izgubite svoje ja, svoj identitet, svoje ime i prezime, postanete samo majka ili otac deteta koje ima poteškoće u razvoju... I kako se onda smejati od srca...

Da li znate koliko boli, kada gledate svoje dete, svoje malo dete, koje nosi toliku tugu u svojim očima, a pokušava da je prikrije, da ne bi nas, mene rastužila? Tugu jer je svesna svega...jer ne može da trči kao druga deca, jer neće svi da se igraju sa njom, jer su tuđe podrugljive oči i podsmešljivi pogledi gori od šamara, jer čak i mi njeni roditelji ocenjujemo svaki njen postupak i upoređujemo sa "normalnim"... I znamo da je to boli, ali to je jače od nas! Ta želja za "normalnim" nas je iscrpela, iscedila i ostavila da je tako "osakaćeni" izvedemo na put!

I mrzim sebe, mrzim jer sam dopustila da me to sve toliko promeni, mrzim jer sam dopustila da mi se srce cepa svaki put kada ona s čeznjom gleda kroz prozor drugu decu kako se igraju, mrzim jer nisam dovoljno jaka da joj kažem da će i to proći, da će i njena mala sestra porasti, pa će se igrati, pričati, pevati i imati svoj svet, u kome će biti srećna...mrzim, jer znam da joj moje drustvo u šetnji nije dovoljno, da to što se nas dve dobacujemo loptom, dok nas Lena gleda iz kolica nije igra iz snova, i da to što sam joj dopustila da u lepom sunčanom danu nosi gumene čizme za kišu, jer su nove, neće njenu usamljenost umanjiti... I mrzim što mrzim, jer to nisam ja, to nismo mi... Mi smo oni koji su je nosili na 4. sprat i nazad sve dok nije uspela sama, koji nisu birali kliniku, grad ili državu gde bi išli sa njom, koji su je po čitavu noć držali u naručju posle operacije očiju, koji su podmetali glave da ih čupa kada je na bolnim terapijama, koji su joj uvek govorili "ajde", "možeš", "moraš"...koji su joj ispunili najveću želju i podarili joj sestru... Mi smo ti, ali smo nekako to zaboravili...ostavili negde usput, a zadržali samo umor i tugu... Da li smo mogli još nešto da uradimo?

I o čemu ono pričah??? A, da smeh... Šta to beše?

Dubravka Bakoč Vujinović