/11 /11

Stidljivost se u ponašanju deteta primećuje kroz nedostatak hrabrosti i oklevanje da ono nešto izgovori ili učini u novim i nepoznatim situacijama, ili pred novim i nepoznatim ljudima. Dete koje se stidi, ima unutrašnji doživljaj da ga okolina ne prihvata, što u njemu dodatno intenzivira osećanje nelagodnosti.

 

Ponašanje

Ponašanje stidljivog deteta se menja: ono se povlači, izbegava kontakte sa drugima i postaje pasivno u želji da izbegne neprijatnost. Adekvatne reakcije roditelja na pojavu ovog osećanja zavise od same situacije i senzibiliteta deteta. Ispravan pristup u komunikaciji može sprečiti nastanak telesnog poremećaja u vidu crvenjenja, blagih govornih smetnji (do mucanja), dugotrajnog tihog plakanja i dr.


Posle 12. godine, osećanje stida koje je bilo propraćeno nekim od pomenutih telesnih simptoma, može biti nadograđeno osećanjem straha, i tada možemo reći da stid prerasta u socijalnu fobiju. Što je dete starije, ono je svesnije da stid kod njega može da izazove neke neželjene i neprijatne telesne pojave. Ono zna da mu se može dogoditi da naglo pocrveni na pitanje koje mu uputi vršnjak u grupi u kojoj se ne oseća prijatno i prihvaćeno i da zbog crvenila bude ismejano. Kao posledica doživljene neprijatnosti, strah će dovesti do promene ponašanja, pa će dete iz straha da se pred drugima ne pojavi nevoljna reakcija, koja izaziva porugu, izbegavati druženje koje istinski jako želi.

Situacije u kojima se stidljivost potkrepljuje

Dete odrastanjem nužno spoznaje nove ljude i situacije i zato je važno da svi koji rade sa decom znaju da dete do šeste godine nije autonomna osoba i da njegova mentalna zrelost nije na tom nivou da ono zna da razlikuje prihvaćenost od osećanja lične vrednosti.


Primeri iz prakse pokazuju kako razne nevažne situacije mogu da postanu uzrok za pojavu navedenih neželjenih simptoma, koji su posledica osećanja stida: roditelji koji su preokupirani time da im se dete ni slučajno ne ponaša nepristojno pred drugima, porukama: "Sram te bilo" ili "To je sramota" podstiču dete da se srami.

Ne moraju svi da te vole

Da bi se sprečile neželjene posledice, važno je da dete tokom odrastanja nauči da razdvaja sledeća dva pojma: biti prihvaćen od strane drugih i biti važan drugome. Oni su potpuno različiti i stoje u nezavisnom odnosu. Jasnom porukom: "To što te neki ne prihvataju, ne znači da si ti manje vredan od drugih" vremenom postižemo da dete zameni svoju infantilnu sliku sveta realnom.


Obmanjivanje deteta kako ga svi vole, roditelji učvršćuju zablude koje se odrastanjem teško prevazilaze. Deca istinski pate kad osete da ih neko ne prihvata, zato što to poistovećuju s tim kako ih drugi ne vole. Ovo se naročitu odnosi na decu koja treba da pođu u školu. Postoji mogućnost da u razredu učitelji ne prihvataju svu decu podjednako, što mališani brzo uoče. Doživljavaju to kao nepravdu i zbog toga pate. Neka deca svoju tugu znaju glasno da iskažu, dok druga to ne umeju, nego pokazuju tako što često zbog malih stvari zaplaču, odbijaju da idu u školu… Dobrom pripremom roditelj može uspešno da spreči pojavu neprijatnih osećanja kod deteta i umanjiti mu mogućnost za donošenje pogrešnih zaključaka.