|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (04.09.-08.09.2019.) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Tanasković Gordana: Moja porođajna priča

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 2.1.2014
“Da tata,trudna sam....Treba da se porodim.“ Na njegovom umornom licu smenjivale su se boje od crvene, plave crne....Jedva je disao, pa je potom pobeleo kao krpa...Nakon par sekundi, došao je sebi. Uhvatio me je u naručje (kao kad sam u prvom razredu osnovne slomila nogu) i, požurio je ka ulazu. Sestre su me stavile na krevet, odgurale su me ka liftu, pa na drugi sprat. Velikim slovima pisalo je „PORODILIŠTE“. Dok sam ulazila u pripremu, čula sam oca: “Sine,budi jaka. Voli te,tata!“

image
/11




DETALJI
 
Ringerajin korisnik: Tanasković Gordana 
 
Datum13.03.2002.
 

Tip porođaja: Prirodni
  
Broj dana u porodilištu: 3
  
Porodilište: Porodilište Kragujevac

Ocena porodilišta: 5
 
Komentar ocene: ta je ocena zato što su stvarno ok, svi bili bar prema meni
 


PRIČA O MOM POROĐAJU

 

Mala PEPELjUGA

 

Ponoć je prošla, mir i tišinu kvare zvuci, meni jako poznate,pesme.....“Devojčicu rodila sam,lepotu joj dala i od srca tepala joj PEPELjUGO MALA!!!“ Posle ponoći i dočeka nove 2014.god. uspavala sam moje anđele, a ja se uvalila u moju omiljenu fotelju u dnevnom boravku... Uz kafu i sok opustila sam se... A onda su slike počele same da se smenjuju pred očima....

„Sve je počelo u aprilu 2001.god. Tada sam upoznala tadašnjeg dečka. Ne bih da mu pominjem ime, jer nije više vredan toga...  Bio je drug, momak moje najbolje drugarice. Posle upoznavanja, počeli smo da se zabavljamo. Sve je bilo ok. Samo što me je stigao pubertet u najačem intenzitetu, ja sam se zaljubila. Toliko sam bila „zatreskana“, da sam u jednom trenutku pomišljala da napustim školu i udam se.... Mislim, šta klinke znaju u tim godinama, a meni je bilo svega četrnaest, nepunih petnaest. Škola, izlasci, dokazivanja, izostanci ....loše ocene, s’obzirom da nisam tako vaspitana, dotakla sam samo dno, u smislu učenja i razmišljanja. A bila sam vođena tadašnjim činjenicama:“Ma nema veze, ako okinem godinu udaću se, on me voli i to je najbitnije!“ U junu pred moj petnesti rođendan, prepustila sam se čarima odnosa muškarca i žene. Dok sam ja bila prepuštena užitku koji nisam do tada osetila, kroz san ili kako se to već zove, čula sam njegove reči: Malena,dobićeš najlepši poklon za svoj rođendan,VOLIM TE!“ I, naravno,nisam razmišljala o posledicama.“

O,suze mi ovoga trenutka teku niz lice, dok pišem.

Elem,da nastavim... Ostala sam u drugom stanju. A naravno to nisam odmah shvatila. Krajem juna, završila sam prvu godinu srednje, ali za avgust uspela sam da sa devet jedinica svedem ocene na samo dve, tako da sam na popravnom i to položila. Kao da mi je u tom prvom mesecu nešto davalo elana, da ne ponavljam razred.

„Nekoliko dana nakon proslave mog rođendana, dobila sam telefonski poziv, pošto nisam imala svoj fiksni telefon, morala sam da idem u komšiluk da se javim. Sva ushićena podigla sam slušalicu kada se zvono oglasilo drugi put: „E,ćao!Znaš.....“ Predosećala sam nešto loše, nastavio je: “Malena, razmišljao sam, dobio sam poziv za vojsku.“ Klecala su mi kolena. Jedva da sam čula ostalo što mi je ispričao: “Pa pošto ja u septembru odlazim, da me ne bi čekala, bolje da raskinemo sad....“ Zatečena, ovim rečima, ostala sam bez teksta...  A na sledećem sastanku sam trebala da mu kažem, da sumljam da sam trudna. I tako naša veza se glupo završila, a ja sam ostala nedorečena... Naravno, mnogo sam patila. Navodno sam ga volela. Na njegov ispraćaj u avgustu, nisam bila pozvana. Ali, iz prve ruke od svoje najbolje drugarice saznala sam da nije bio sam. Bio je u društvu tadašnje devojke, koja ga je u stopu pratila. Iako mi se srce cepalo odlučila sam da budem jaka...I istrajna u danima koji su mi predhodili.

 

Dani su prolazili, moj stomačić je rastao. Svakoga dana sam posmatrala svoj odraz u ogledalu i mazila se po stomaku...Non-stop sam razmišljala šta da radim. A svakakve ludosti su mi prolazile kroz glavu.

Doduše sada bi me mnogi pitali, zašto nisam rekla mami!? Hm.To je priča za sebe. Znate ono, roditelji rade, stalno su zauzeti. Oni uvek imaju svojih problema. Ja taman, sakupim hrabrost i krenem da izustim, oni me saseku i tako. Vreme je prolazilo.

Mame saslušajte svoju decu makar i dva minuta odvojite za njih, nama ne znače previše, a našoj deci značu tako mnogo. Možda im se i život promeni za samo par minuta pažnje. Da sam ih i ja imala, moj život bi sada možda tekao u drugom smeru.

I polako ali sigurno, moj stomačić je rastao... Bez ijedne kontrole lekara, bez ikakvih saveta...Sam Bog mi je čuvao stvorenje u meni.

Upisala sam se u drugu godinu, i ako nisam ni bila sigurna šta će dalje biti sa mojim životom.

„Mesec za mesecom se nizao. Od značajnih stvari u tom periodu desilo se da sam morala da odbijem vezu, osobe koja me je potajno volela. Odbila sam ga bez ikakvog objašnjenja, jer nisam mogla da mu kažem da sam trudna sa drugim, da sam izigrana i obeležena za ceo život. Naša veza tada nije imala budućnost, bar sam ja tako mislila tada.

Redovno sam pohađala školu, u drugoj godini imala jako dobre ocene. Od izostanaka sam imala samo časove fizičkog, što je i logično. Stalno sam smišljala nove izgovore zbog kojih sam propustala čas fizičkog. Počela sam da nosim široke dukseve, trenerkice i jakne, ne bih li što bolje prikrila bebića koji je rastao u meni. Krila sam se od svih, od roditelja, prijatelja i rodbine. U tom periodu trudnoće (peti,šesti mesec), kretala sam se normalno, bez teškoća. Vodila sam normalan život školarca, bila sam aktivna. Naravno, koliko je to bilo moguće. Jeste da sam počela mnogo više da jedem, ali roditlji su to odbili na pubertet. Ugojila sam se svega 5 kg za 9 meseci.

U oktobru, moj brat od strica je dobio ćerkicu.Naravno nisam mogla da ne odem da čestitam. Nakon dva sata, strina me je pozvala u svoju sobu. Da,slutila je nešto. Ni pet ni šest pitala me je:“Sine, da ti nisi trudna?!“ Ko iz topa sam odgovorila: “Bože, strina, pa ako može od vetra, onda jesam.“ Naš razgovor, prekinuo je moj brat, koji je doviknuo da su stigli kumovi. Uh, predahnula sam.

Iskreno lomila sam se više puta da kažem, ali kome? Ni u koga nisam imala potpuno poverenje, ali i što bi rekla kad je bilo kasno, niko mi nije mogao pomoći.“

Te godine za doček nove 2002.god. bila sam u 6.om mesecu trudnoće. Isto sam ovako sedela sama u svojoj sobi, slušala muziku, pila limunadu i zamišljala moje nerođeno dete i u tajnosti osećala nagle pokrete po stomaku. Iskreno nadala sam se da će biti devojčica.

„Utorak. Noć je.Meni su krenuli bolovi, onako po malo. Jutro je svanulo, a meni se činilo da je prošlo ko zna koliko dana.. U sredu sam otišla u školu. Vratila se, završila svoje svakodnevne obaveze, ali noć kad je pala oka nisam sklopila. Bolovi su bili jači i češći. Sama u svojoj sobi, jecala sam i uvijala se od bolova. Nisam smela da palim svetlo, sedela sam u mraku posmatrajući sve neke čudne senke... To je bila moja najduža noć. Sat kao da stoji, a zora ne sviće.

Otac i majka su spavali u susednoj sobi, čula sam sat da zvoni, vratila sam se u krevet. Potom su se čuli, koraci kroz kuću, majka je odlazila na posao. Ja sam se kukavički ućutala, jer je potom ušla u moju sobu, poljubila me je, oštavivši ceduljicu na stočiću...“Pare za užinu za brata i tebe su na stolu u kuhinji. Nemoj da ti ubuduće grejalica radi po celu noć. MAMA.“ Jedva sam čekala da izađe, da ne cijuknem ispod jorgana. Otišla je, ne sluteći za moje muke. Kada je zamakla zajecala sam....“

Uh,evo i sada jecam...! Tako mi je teško dok ispisujem svoja osećanja, nakon dvanaest godina. A moje dete u ovom trenutku dočekuje Novu godinu kod ujaka i ujne. Stigla mi je upravo poruka: „Mama, srećna Nova....Hvala ti za sve! Tvoj SIN!!!!“ Ova poruka je pala ko melem na ranu u ovom trenutku.

„Tog jutra kada je mama otišla, ušla sam u sobu, kod oca. Rekla sam mu da mi nije dobro i da me boli jako stomak. Bio je okrenut leđima. Uvukla sam se u krevet kao nekada kada sam bila mala,i tih sat i po spavala sam kao beba. Za mene je moj tata bio ceo moj svet. Od same njegove blizine bolovi su se ublažili....

Sat je zazvonio, spremila sam se i otišla u školu. Ali nisam izdržala ni početak prvog časa. Javila sam se razrednoj i vratila se kući. Tata je otišao kod strica, da mu nešto pomogne, baka je bila na kafi u komšiluku, a brat u školi. Pozvala sam svoju snaju, koja živi nedaleko od mene na kafu. Njena beba je imala već pet meseci. Naravno,s vrata je shvatila da sam ja jako loše i da sam u goloj vodi, ćutala sam i samo sam joj pokazala stomak. Bio je to šok, ali je jako brzo reagovala. Puko mi je pred njom vodenjak.

Tata je od strica otišao na posao, nije ni svraćao kući, trebao je tog dana da se nešto ranije javi u fabriku. Mozgale smo koga u tom trenutku da pozovemo. Nije bilo lako, nije se tada imalo mobilnih telefona, a za fiksni, morao si malte ne da moliš. Svoje dete je vratila kući, kod svekrve (moje strine). Dala sam joj ceduljicu sa tatinim brojem i lokalom na poslu, ali on je bio u putu. U međuvremenu, moj mlađi brat stiže iz škole. Video je da se nešto dešava, moja snaja mu je rekla: „Dadi ti nije dobro!“ Samo je nestao u vidu magle. Sav uplašen. Tada je bio šesti razred. (kasnije kada sam složila kockice, ispostavilo se da je on ustvari, biciklom otišao 7km, kako bi javi tati šta se dešava, a u povratku je i mamu uputio u bolnicu....) Tata se javio čim je stigao na posao. On je znao da prošlu noć nisam spavala, ali je mislio da sam dobila napad slepog creva. Poslao je prijatelja po mene, a on nas je čekao na ulazu u fabriku.

Snaja me je ispratila, pomogla mi da sednem u kola. Sve se nekako brzo dešavalo....Poslala mi je poljubac, ja sam raširila šaku, navodno uhvativši ga i spustila na stomak.....Kroz par minuta pokupili smo mog oca. Seo je na prednje sedište, samo je izustio: “Drži se sine stižemo,brzo u bolnicu!“

Stigli smo ispred bolnice i došao je trenutak istine!

Otvorio je vrata. Polako sam izašla iz kola, pruzajući mu ruke, onako bespomoćna, znajući da samo on može da mi pomogne . Ispred njega je stajala, njegova devojčica, sa stomakom do zuba.....Nije podizo pogled sa mog stomaka, bio je ukočen, nepomičan. Jedva sam uspela da izustim reči: “Da tata,trudna sam....Treba da se porodim.“ Na njegovom umornom licu smenjivale su se boje od crvene, plave crne....Jedva je disao, pa je potom pobeleo kao krpa...Nakon par sekundi, došao je sebi. Uhvatio me je u naručje (kao kad sam u prvom razredu osnovne slomila nogu) i, požurio je ka ulazu. Sestre su me stavile na krevet, odgurale su me ka liftu, pa na drugi sprat. Velikim slovima pisalo je „PORODILIŠTE“. Dok sam ulazila u pripremu, čula sam oca: “Sine,budi jaka. Voli te,tata!“ Sva u strahu ušla sam unutra. Sestra je uzela knjižicu i kada je pročitala ime,zaprepastila se. “Sestro, pa šta ti tražiš ovde?!“ (bila je to moja sestra od tetke, radila je u porodilištu), stajala sam nepomično, sa oborenom glavom i ćutala.

Posle pregleda doktora, sve je išlo nekako svojim tokom. Sve je to za mene bilo strano, svi su se čudili. Gledali su me ispod oka. Bila sam najmlađa trudnica u porodilištu. Bila sam uplašena. Doktor je rekao sestri da me pripremi, jer sam bila otvorena četiri ipo prsta. Zakoračila sam u salu... Kroz glavu su mi samo prolazile misli: “Jao,šta će moj tata da mi kaže?“ Ništa mi tog trenutka nije bilo bitno, pomišljala sam i da umrem, tako nikome ništa ne bih morala da objašnjavam. A ako me otac sa bebom izbaci iz kuće, šta onda raditi? Bilo je milion pitanja, ali ni na jedno nisam imala odgovor. Potom se čulo: “GURAJ!!!“ Uzviknula je babica....Druga je rekla: “Zovite brzo načelnika, izgleda da ova beba nije živa!“ Mislila sam: “NE,SAMO TO NE!“ U međuvremenu, stigao je doktor. “Sad, samo se napni!“ Vikala sam:“Ne mogu, neumem!!!“ Urlala sam. Da bi se smirila, sestra mi je opalila šamar, trgla sam se i bebu izbacila napolje. Osetila sam olakšanje. U 16 i 15 časova, 13.marta 2002 god.na svet sam donela predivnu devojčicu. Koja je imala samo mene i ja nju.

Spustili su mi je na grudi, kada sam osetila maleno srculence kako lupa, sve muke sam zaboravila. Iz sale su bebu odneli dedi da je vidi... Dedi, kako lepo zvuči. A i baka je pristigla u međuvremenu, sva u šoku, izbezumljena. Tata mi je poručio, da iz bolnice idemo pravo kući i da će sve biti u redu. Vratio mi se osmeh na lice i volja za životom.

Nakom tri dana, vratila sam se sa bebom u rukama kući, gde su me moji najmiliji čekali. Oca deteta sam zvala da mu kažem da sam se porodila i da je dobio ćerku, ali on nije želeo da čuje za mene i moje dete. Posle tog razgovora nikada se više nije jevio. Od poznanika sam čula da je u aprilu, odmah posle vojske otišao kod tetke u Nemačku. Da se oženio i da je nakom godinu dana dobio ćerku.

Dok je on uživao, ja sam se bacila na čuvanje moje bebe i završavala sam školu. Uz podršku i ljubav brata, oca, majke i bake pregurala sam najteže dane u mom detinjstvu.

Ja sam se udala nakon četvrte godine, muž mi je prihvatio dete, koje postalo naše, dao joj je prezime, podršku i što je najbitnije ljubav....Sa njim imam još tri curice...Sada sam zadovoljna, ispunjena i srećna žena!“

 

Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču?
Pročitajte kako - na forumu Porođajne priče!
Dobijanje na težini po nedeljama trudnoće
Koliko je preporučljivo ugojiti se u trudnoći i zbog čega kilogrami tako naglo rastu?
13
Tumačenje ultrazvučnih nalaza u trudnoći
EDD, BPD, TCD, GS... pomažemo vam da razumete šta znače sve te skraćenice koje ginekolozi koriste za tumačenje razvoja v...
12
Krvarenje u prvom tromesečju trudnoće
Krvarenje u prvom tromesečju trudnoće je znak da postoji mogući problem.
10
Razvoj i rast bebe praćen 4D ultrazvukom
Pogledajte kako se razvija beba u maminom stomaku. (engleski video)
6


Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:




Kuvar: jane1
Jednostavan rucak za celu porodicu

Anketa

Koliko ste imale


spontanih pobacaja?

nijedan, hvala bogu (68%)

jedan (25%)

dva (3%)

tri (3%)

vise od 3 (2%)


Ukupan broj glasova: 105

Hvala za glasove. Glasao/la si za sve aktuelne ankete. Izradi svoju anketu!

Oznake

Click Here