Bio je topao, suncan, prelepi martovski dan. Iako sam bila na mirovanju, uvek bih nesto, malo poradila po kuci. Odjednom sam osetila da mi je nesto “krenulo”. Stajala sam u kuhinji i pomislila “Bas cudno”. Desilo se jos jednom. Otisla sam do kupatila da proverim sta je, jer sam prethodna dva dana imala neki cudan osecaj, pomalo su me bolela ledja, spavala sam tokom dana sto inace ne radim... Shvatila sam da mi je pukao vodenjak. Nazvala sam odmah trijazu u bolnici, i objasnila sestri sta mi se desilo. Ona mi je tada rekla sa osmehom: “Vreme je za bebu!”. Takodje mi je rekla da ne brinem sto se desilo 2 nedelje ranije, jer je beba “u terminu” sa 38 nedelja. Potom sam nazvala mog muza. On mi je rekao da spremim svoje stvari, i on krece sa posla po mene.. Bio je bas sladak, 2 minute kasnije me je nazvao nazad i rekao: “Mozda da sacekamo, ipak, da vidimo sta ce biti?”. Nasmejala sam se, i rekla mu da se mora u bolnicu kada pukne vodenjak.

Ranije, tog jutra, auto mehanicar je javio da je moj auto gotov i da ga mozemo pokupiti. Bolove nisam jos uvek imala, pa sam rekla mom muzu, posto nam je to usput, da pokupimo i moj auto, ja cu ga voziti do bolnice, i ostavicemo oba auta u bolnickoj garazi. Istusirala sam se, slozila ves, nahranila psa i macku i sacekala mog muza. Otisli smo po kola. i onda lagano, do bolnice. Bila sam neverovatno smirena. Neki spokoj je bio u meni: posle “okrsaja” sa preranim porodjajem u 26 nedelji, osecala sam se kao pobednik najbitnije bitke u zivotu: donosim zdravu bebu na svet!

Primili su me u trijazu, pregledali i uzeli uzorak tecnosti da provere da li je stvarno pukao vodenjak. Doktor se vratio i rekao: “Pogodi sta?”. Bila sam srecna sto ostajemo!

Premestili su me u sobu za porodjaj. Ovde su to redovne bolnicke sobe, velike, gde je svaka zena sama, i gde ostaje sve dok se ne porodi, ma koliko sam process trajao. Bilo je skoro pet popodne. Bila sam samo 3cm otvorena, ali sam morala ostati u bolnici. Smetalo mi je sto mi nisu dali da ustajem iz kreveta-eto tek da odem do wc-sto je u mom slucaju bila nosa kraj kreveta, na nekom metalnom drzacu. Objasnili su mi da se moze desiti da pupcana vrpca ispadne pre deteta, sto bi moglo da joj ugrozi zivot.

Anesteziolog dolazi da mi objasni sve oko epiduralne anestezije, rizike same anestezije i rizike CR, u slucaju da mi na kraju treba. Decka poznajem, sa posla, i objasnjavam mu da ne zelim epidural, ako bas dodjem do tacke da ne mogu da tolerisem bol, trazicu da mi daju epidural. Savetuje me da ne prihvatim indukciju-jer ce mi onda epidural sigurno trebati...

Od bolova sam imala samo lagane bolove u ledjima i veoma nisko u stomaku: nesto poput jacih mesecnih bolova...

Ponovo su me pregledali u 21h. i dalje 3cm sa tim sto se beba spustila jos vise... Stazista je htela da me indukuje odmah, ali sam ja odbila. Bila je ljuta i rekla da ce nazvati moju dr da se konsultuje sa njom. Dali su mi jos 5 sati vremena, pre nego sto ukljuce indukciju. Slozila sam se. Ponovo me je pregledala oko jedan ujutru. i dalje 3cm, sa tim da se beba spustila jos nize.

Nasa draga Tasha me preko SMS-a savetuje da se ne zezam, proslo je 10 sati a ja i dalje ne napredujem... .

Ukljucuju indukciju, ciju kolicinu povecavaju svakog sata... sa 3ml po satu na 4,5... .I dalje osecam samo blaze bolove... .5 sati kasnije, bolovi pocinju da postaju sve jaci i jaci. Podsecam sebe da samo trebam ostati smirena, da mi vristanje nece pomoci, i da moram disati onako kako mom telu prija... Udisem duboko, i sirim stomak sa svakom kontrakcijom... zamisljam kako “vucem” matericu u suporotnom smeru, kako joj ne dam da se grci... .Sve ovo mi pomaze, dok kontrakcije nisu postale tako ucestale, jedna za drugom... delovalo je kao da pauze nije ni bilo... ostajala sam bez daha, i pocela da hvatam sebe kako panicim, i kako govorim sebi da necu uspeti... ”Ma sta neces uspeti! Hoces! Moras! Za Helenu moras!”. Moj muz je sve vreme sa mnom u sobi... spava na fotelji, kroz tihu noc: ja ga ne budim, jer ne zelim nikog oko sebe u tim trenucima... .Budim ga kroz noc, samo da drzi sve cevcice mojih infuzija i indukcija da mogu da mokrim na nosu... .

Pocela sam da da ga zovem i da mu govorim da osecam pritisak i da zove sestru... Ona dolazi u sobu, ne verujuci, i pregleda me. Kaze: “7cm, grlic 100% smeksan, beba skroz dole. Vera, ne smes da guras, ako budes gurala sve ces iskidati u sebi”. Ista sestra mi kasnije, posle porodjaja priznaje da je lagala das am 7cm, iako sam vec bila 10cm. Znala je da jedino ako me slaze, naci cu snage i koncentracije da ne guram! Uplasena disem kroz neverovatan nagon, neverovatan osecaj i zelju tela da izgura bebu napolje. Preznojavam se, a ona mi govori da moram da disem... Moj muz mi govori da disem. A ja ne mogu dah da uhvatim. Osecam naglu vrucinu i pocinjem da govorim sestri da moram da guram! Pritisak je neizdrziv! Ona mi kaze da je moja doktorka na putu-ne u bolnici, na putu ka bolnici!! Vicem da ne mogu da cekam, neka dovedu bilo koga da me porodi... .Dolazi momak, stazista prve godine, koji me je primio dan pre na trijazu. Krevet podizu visoko, sto me je na moment zacudilo, jer, na TV emisijama, svi sednu oko kreveta i tako cekaju bebu... .nema veze, disem i dalje i skoncentrisana sam da ne guram... Konacno je sve spremno, jer, sa 5cm na 10 cm sam se otvorila za 20tak minutak, posle skoro 19 sati porodjaja... .Konacno govore sto hocu da cujem: “kada si spremna, guraj”.

Napregnula sam se i pocela da guram... cujem doktora kako broji: 1,2,3... .10. Tako tri puta za redom, na jednu kontrakciju... Jedna od sestara mi govori da posto nemam epidural, guram kako mi telo zeli, i ako me tera, da guram cetvrti put po kontrakciji. Tako sam i radila. 18 minuta kasnije, i 10 guranja kasnije, cula sam plac. Plac MOJE Helene. Moje bebe koju sam toliko cekala, zelela, sanjala o njoj, sanjala o ovom danu. i sada je tu, moja, samo moja...

Moj muz je dva puta plakao, ja sam bila iscrpljena, smirena i srecna. Preokupirana trenutkom koji nikada necu zaboraviti. Ovo je vredno svakog bola u zivotu, svakog prelezanog dana...