/11 /11

U Japanu ćete često videti sasvim malu decu kako sama putuju podzemnom železnicom ili idu u prodavnicu bez pratnje roditelja. Odgovor na pitanje zašto je to tako nema toliko veze sa samostalnošću deteta, koliko sa poverenjem u društvo.

Uobičajen prizor u japanskom javnom prevozu: deca prolaze kroz vagone podzemne železnice: sami ili u malim grupama, tražeći slobodna mesta.

Nose dokolenice, uglancane kožne cipele, karirane školske uniforme, široke šešire pričvršćene ispod brade i  kartice za prevoz zakačene za ruksake. Deca stara tek šest ili sedam godina putuju od škole do kuće, bez bilo kakvog staratelja u blizini.

Roditelji u Japanu redovno šalju svoju decu same van kuće dok su još sasvim mali. Popularna televizijska emisija pod nazivom "Moj prvi zadatak" prikazuje decu od svega dve ili tri godine kako idu napolje da obave neki zadatak za svoju porodicu. Dok oprezno idu prema prodavnici ili pekari, njihov poduhvat prati skrivena kamera. Ovaj program se emituje već više od 25 godina.

Kaito, 12-godišnjak iz Tokija, od svoje 9. godine sam putuje vozom do svojih roditelja, koji žive odvojeno i dele starateljstvo. “U početku sam bio malo zabrinut”, priznaje, “da li ću moći sam da putujem vozom. Ali samo malo zabrinut.”
Sada je, kaže, to lako. Njegovi roditelji su u početku takođe bili zabrinuti, ali su se ipak odlučili za to, jer su osećali da je on dovoljno star, a mnoga druga deca su već bezbedno putovala na taj način. 

“Iskreno, sećam se da sam razmišljala kako su vozovi bezbedni, stižu na vreme i jednostavni za putovanje, a on je pametno dete,” kaže Kaitova maćeha. 
“Sama sam putovala vozom u Tokiju kada sam bila mlađa od njega,” priseća se njegova maćeha. “U moje vreme nije bilo mobilnih telefona, ali ipak sam uspevala doći od tačke A do tačke B vozom. Ako se izgubi, može nas nazvati.”

Zbog čega su japanska deca ovako samostalna? “Tu se, zapravo, ne radi o samostalnosti pojedinca, već o poverenju u grupu”, kaže Dwayne Dixon, antropolog koji je napisao doktorsku disertaciju o japanskoj omladini. “Japanska deca rano nauče da, u najboljem slučaju, svaki član zajednice može biti pozvan da služi ili pomogne drugima”, kaže on.

Ovakav stav se uči i u školi, kada se deca smenjuju u čišćenju i služenju ručka, umesto da to radi zaposleno osoblje. “Na taj način deca uče da dele poslove i preuzimaju odgovornost, istovremeno učeći kako izgleda čistiti toalet, na primer,” kaže Dixon.

Preuzimanjem odgovornosti za zajednički prostor, deca stiču osećaj vlasništva i razumeju na konkretan način posledice stvaranja nereda, pošto će ga morati sami pospremiti. Ova etika se proteže i na širi javni prostor (što je jedan od razloga zašto su japanske ulice tako čiste). Dete koje je vani u javnosti zna da se može osloniti na grupu da mu pomogne u vandrednoj situaciji.

Japan ima veoma nisku stopu kriminala, što je verovatno glavni razlog zašto roditelji osećaju da je bezbedno da šalju decu van kuće same. Ali urbani prostori manjih dimenzija i kultura hodanja i korišćenja javnog prevoza takođe doprinose bezbednosti, i što je možda jednako bitno, percepciji bezbednosti.

“Javni prostori su po meri čoveka, što takođe kontroliše protok i brzinu,” Dixon primećuje. U japanskim gradovima, ljudi su naviknuti da svuda idu peške, a javni prevoz dominira nad automobilima; u Tokiju, polovina svih putovanja odvija se železnicom ili autobusima, a četvrtina peške. Vozači su naviknuti na to da dele ulicu i da daju prednost pešacima i biciklistima.

Kaitova maćeha kaže da ne bi pustila 9-godišnjaka da sam putuje podzemnom u Londonu ili Njujorku – samo u Tokiju.

To ne znači da u podzemnoj u Tokiju ne postoji nikakav rizik. Stalni problem je, na primer, pipkanje žena i devojčica, što je 2000. godine dovelo do uvođenja vagona, na određenim linijama, rezervisanih isključivo za žene. Ipak, mnoga gradska deca nastavljaju da putuju vozom do škole i da obavljaju zadatke u svom naselju bez bliskog nadzora. 

Dajući im ovu slobodu, roditelji ukazuju značajno poverenje, ne samo svojoj deci, već i celoj zajednici. “Mnogo je dece širom sveta koja su samostalna,” primećuje Dixon. “Ali ono što, verujem, intrigira Zapadnjake u vezi sa Japanom jeste osećaj poverenja i saradnje koja se podrazumeva i dolazi i kada nije zatražena.”

Izvor: BUKA