Ovaj period ponekad se smatra i kao kao mini pubertet, vreme kad dete želi da ima kontrolu, ali je i dalje zavisno od odraslih. Foto: Freepik

/11 /11

Ako vaše dete odjednom postane prkosno, lako plane ili se povuče u sebe to ne znači da ste pogrešili u vaspitanju. Oko šeste godine deca ulaze u fazu koju psiholozi u nemačkom jeziku slikovito zovu „Wackelzahnpubertät“, odnosno pubertet klimavog zuba. To nije pravi pubertet, već početak srednjeg detinjstva, perioda između šeste i dvanaeste godine tokom kog mozak i emocije prolaze kroz veliku promenu.

Od poslušnog deteta do malog buntovnika

Dok su prve godine života usmerene na fizički razvoj, a tinejdžerske na potragu za identitetom, srednje detinjstvo je dugo bilo zapostavljeno u istraživanjima. Danas znamo da je to vreme kada dete počinje da razmišlja zrelije, logičnije i svesnije, i da se tada zapravo gradi temelj njegove ličnosti.

„To je ključna faza u kojoj dete otkriva ko je ono u odnosu na druge“, objašnjava psihološkinja Evelyn Antony sa Univerziteta Durham.
Deca tada razvijaju sposobnost da razumeju svoja osećanja, da prepoznaju tuđa i da povezuju misli s emocijama.
Istovremeno se suočavaju s novim zahtevima: samostalno sklapanje prijateljstava, poštovanje pravila, prilagođavanje grupi. Sve to donosi i novu vrstu emocionalnog pritiska – nesigurnost, frustraciju, tugu ili bes.

Zato se ovaj period ponekad i vidi kao „mini pubertet“, vreme kad dete želi da ima kontrolu, ali je i dalje zavisno od odraslih.

Kako se razvija emocionalna samoregulacija

Tokom ranog detinjstva odrasli su ti koji umiruju dete. Kasnije, sa pet-šest godina, ono počinje da uči kako da samo reguliše svoje emocije.

Veliku ulogu u tome ima jezik, kada dete može da imenuje ono što oseća, mozak se smiruje. Naučnici su dokazali da samo imenovanje emocije uključuje delove mozga zadužene za razmišljanje i istovremeno smiruje one koji izazivaju impulsivne reakcije.

U ovom uzrastu deca takođe otkrivaju mešovita osećanja tj. da nešto može biti i lepo i tužno istovremeno. Uče da menjaju način na koji gledaju na događaje, proces koji psiholozi zovu kognitivno preispitivanje. Na primer, dete koje kaže „Ne mogu ovo“ može, uz podršku odraslih, da nauči da pomisli: „Teško je, ali mogu da pokušam drugačije.“ Taj misaoni pomak smanjuje bes i povećava upornost.

Veliki deo ovog učenja dešava se posmatranjem roditelja. Deca upijaju kako mi reagujemo kada smo ljuti, tužni ili razočarani. Naš način suočavanja sa emocijama postaje njihov obrazac.

Deca počinju da razmišljaju o tome šta drugi misle o njima, pa se mogu pojaviti stid, osećaj odbacivanja ili sumnja u sebe.

Prijateljstva i empatija

Srednje detinjstvo je i vreme kada dete počinje da razume prava prijateljstva.
Više ne traži samo drugara za igru, već uči da odnosi podrazumevaju uzajamnost i poverenje.

Kako objašnjavaju istraživači sa Univerziteta Leiden iz Holandije, deca u ovom periodu sve više vremena provode sa vršnjacima i počinju da razumeju šta znači biti fer, pomoći drugome i prepoznati tuđa osećanja.

Deca tada razvijaju sposobnost poznatu kao teorija uma ili razumevanje da drugi ljudi imaju sopstvene misli, znanja i osećanja koja mogu biti drugačija od njihovih.
Ova svest ih čini saosećajnijima: kada primete da je neko isključen iz igre, starija deca često pokušavaju da ga uključe i pokažu solidarnost.
U mozgu se u tom periodu aktiviraju regije povezane sa empatijom i razumevanjem tuđe perspektive, dete polako prelazi sa „ja“ na „mi“.

Prve sumnje u sebe

Ovaj razvoj donosi i novu emociju: samosvest. Deca počinju da razmišljaju o tome šta drugi misle o njima, pa se mogu pojaviti stid, osećaj odbacivanja ili sumnja u sebe. Istraživanja pokazuju da već oko pete godine deca počinju da potcenjuju koliko se zapravo dopadaju drugima. Tada se pojavljuje takozvani jaz u dopadljivosti.

Zato se šestogodišnjaci ponekad povlače, odbijaju da idu na rođendane ili burno reaguju kada im se čini da ih neko ne voli. To nije „bezobrazluk“, već njihov prvi susret sa nesigurnošću i društvenim poređenjem.

Kako roditelji mogu da pomognu

Najvažniji alat u ovom periodu je razgovor. Psiholozi savetuju pristup poznat kao emocionalni koučing: da dete slušamo bez osuđivanja, da mu pomognemo da imenuje osećanja i da zajedno pronađemo način kako da reaguje drugačije.

Na primer:

„Vidim da si tužan jer te drugar nije pozvao da se igrate. Hajde da razmislimo zašto se to moglo desiti.“

Takvi razgovori pomažu detetu da nauči kako da tumači ponašanje drugih, da razvije otpornost, razumevanje i samopouzdanje. Kroz ove male, ali česte trenutke, dete stiče unutrašnju snagu da razume i sebe i druge.

I kada se sledeći put suoči sa burnim emocijama, moći će da ih prepozna i smiri, što znači da je već zakoračilo iz svog „puberteta klimavog zuba“ u zreliji svet detinjstva.

Zapamtite

Tokom detinjstva deca se stalno menjaju. Oko šeste godine ona prolaze kroz možda najnevidljiviju, ali i jednu od najvažnijih razvojnih faza.
Za roditelje, to može biti izazovno vreme ali i prelepa prilika da se ponovo povežu sa detetom na dubljem nivou.

Ne morate da budete savršeni da biste pomogli svom detetu da raste.
Dovoljno je da budete prisutni, strpljivi i spremni da slušate.
Jer iza svake suze, besa i osmeha krije se dete koje tek uči da razume svoj svet i vi ste mu najvažniji vodič na tom putu.


Izvor: BBC

Uredila: Jovanka Lazarević, Tim sajta NajboljaMamaNasvetu.com