/11 /11

Dan kao i svaki drugi. Vrtići, ručak, lepo vreme, šetnja sa drugarima. I to blizu, danas su Zmajeve dečje igre.

Tamo kao i svake godine – gužva, buka. Na sve strane “mamipare”: sladoled, šećerna vuna, igračke, baloni. Sa bina se čuje muzika, deca pevaju, igraju, plešu. Dole deca trče, skaču, staju kad vide nešto zanimljivo.

Tako i nas sedmoro: muž i ja, troje klinaca, prijateljica sa ćerkom. Klinci kukaju za svim što vide, dok mi pokušavamo da koordinišemo kroz gužvu, razmenimo koju rečenicu i po ko zna koji put objasnimo deci da ne, ne možemo da im i to kupimo.

A onda jedna rečenica “Gde je N.?” menja sve. Ne čujem više ništa, ni galamu, ni muziku, samo otkucaje sopstvenog srca u ušima. Muk.

Ne vidim ništa. Oči su mi prilagođene da traže samo majicu žute boje. Druge osobe ne vidim, druge glave ne uočavam.

Panika kao obruč hvata grudni koš. Ne, mislim da neću moći da se kontrolišem i da ću krenuti da vrištim.

Opseda me misao da je sve ok, da ću se okrenuti i ugledati ga, da se samo negde zagledao i da nas čeka. Pomisli da ga je neko odveo, koja kao neka prepredena kukavica krišom pokušava da se ubacuje u glavu, ne dam. Ne dam! Tu je on, tu je on!

15 minuta muka. Dok prelazimo jedan te isti put po treći put. Dok zagledamo ljude, decu. Dok naše uši ne čuju ništa, sem njegovog glasa.

Dok ga ne uočih u muževljevom naručju. Potpuno nesvesnog šta se desilo, šta je izazvao.

Shvatiš da je sve minorno: čak i kad su bolesni – tu su, pored tebe.

Mi smo imali sreće, našeg švrću je srela mama drugara iz vrtića (večno joj hvala!). Neko drugi nije/neće imati sreće.

Neki drugi roditelj nikad neće zalečiti tu ogromnu ranu kad dete nestane. Dubinu tog bola ne mogu da pojmim. Ni ne smem, samo zatvaram ta vrata sa mišlju da ćemo mi biti dobro.

Ljubite decu za mene danas!

Autor: Milena Kostić

Izvor: Mama iz magareće klupe