Foto: Freepik.com

/11 /11

Spisateljica i slikarka Mirjana Bobić Mojsilović se svojevremeno na Fejsbuk stranici All Me osvrnula se na rijalitije koji, kako dođe jesen, počnu da se razmnožavaju, a iz godine u godinu učesnici su sve agresivniji.

Prenosimo vam njen status koji boli i tera na razmišljanje:

“Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rijaliti programe na televiziji i da u njima, paradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu “od zla oca i od još grđe majke” danonoćno uzajamno da izvinete, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju?

Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i “ti ljudi nisu dovoljno filmični”. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumio moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen.

Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš!

Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, daleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te “stvarnosne proze u direktnom prenosu” jeste nešto drugo: rijaliti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu.

Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi pomalo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića.

To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme.

Ugasiti televizor jeste početak revolucije”.