|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (26.04 -30.04.2021) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Dižemo ruke od dece, a onda se pitamo šta ćemo sa njima!

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 30.11.2022
Tražimo odgovornost sistema u svim slučajevima nasilja u školama, posebno onim u kojima se ne radi ništa da se problem spreči.

image
Nemamo pravo da dižemo ruke od dece! Foto: Freepik.com
/11


Portali Detinjarije.rs, bebac.com, Zelenaucionica.com, Ringeraja.rs, Mojpedijatar.co.rs, Najboljamamanasvetu.com i Instagram stranica Mama zašto, koje prati preko milion roditelja dece predškolskog i školskog uzrasta, pokreću apel za utvrđivanje i preuzimanje ODGOVORNOSTI INSTITUCIJA u slučaju nasilja učenika nad nastavnicom u Trsteniku.

 

Meta: Čija li su to deca?

Danas su dva  dečaka izbačena iz škole zbog prestupa u školi u Trsteniku, trećeg su roditelji spasili jer su ga brzo ispisali iz škole. I to je to. Šta će dalje biti sa njima? Da li nas to zanima?  Da li su svi odgovorni kažnjeni? Da li smo time stali na put izmicanju stolica nastavnicima i nasilju u školama? Mislim da smo i dalje daleko od toga.

Ne volim da poredim ovo i ono vreme. Sve što se dešava nama i našoj deci, dešava se ovde i sada, u ovom vremenu, u novom okruženju i sa novim pravilima života. Danas više nego ikada pre imamo mogućnost izbora pa samim tim i nejasna pravila o tome kako treba da vaspitavamo decu i našu i svu drugu decu i tu mislim i na nas i na školu, na društvo, ceo sistem.

Ako bih ipak poredila neko naše vreme, kad smo mi bili deca i ovo sada izdvojila bih samo jednu bitnu razliku – nekada su nas se ticala sva deca, nas su vaspitavali svi, a sada smo više skloni da gledamo isključivo i samo u svoje dvorište. Druga deca, ta tuđa i ničija deca nas se ne tiču pa često dižemo ruke od njih.

Biramo da nas se ne tiče sve dok ne dođe direktno do nas

Kada sam bila dete, sećam se dobro da su nas vaspitavali svi. Pokušavali smo i tada da pomeramo granice u skladu sa svojim godinama ali su granice bile jednake i iste, u kući, školi, na ulici. Komšije se nisu libile da nas izgrde kad radimo ono što ne treba. Postojala je svest o tome da ćemo jednog dana porasti i da svojim delovanjem utiču na nas koji živimo i živećemo sa njima, njihovom decom, unucima… Danas nas se sve više ne tiče. Ne zanima nas šta radi neko tamo tuđe dete, neka ga izbace iz škole, neka se bije, tuče, neka gleda farmu i parove, neka psuje, igra igrice, ima telefon već u prvom razredu… sve dok MOJE dete ne dira, ne tiče me se. A kad moje dete dirne, ili baš previše pređe granice, spremni smo da ga razapnemo – dete koje nas pre toga uopšte nije zanimalo.  Ali i dalje nećemo voditi računa o dobrobiti tog deteta jer je to dete tamo nečije, od nekih drugih roditelja koji su zakazali i koji sad treba da plate, a šta će dalje biti sa tim detetom, ne zanima nas.

Ono što gubimo iz vida je to da to može da bude i naše dete. Da će to dete da poraste i postane ravnopravan građanin, da će možda da radi sa našim detetom, možda će da oženi našu ćerku, možda će da pronađe ispravan put, a možda će da izmakne stolicu nekom drugom ili potegne nož, opljačka banku, postane vođa navijača, bande ili klana. I ne, put kojim će da krene ne zavisi isključivo i samo od roditelja već od svih nas.

Uostalom, za roditeljstvo se ne dobija diploma, roditelj može da bude svako, a sa našom decom u školu idu i deca bez roditeljskog staranja. I znate šta, to su sve NAŠA deca.

Ko kreira sudbinu naše dece?

Sve polazi od kuće. Tačno, donekle. U istoj meri netačno! Većim delom vrednosti nosimo iz kuće ali na nas utiče i okruženje. Čovek se i u zrelim godinama prilagođava sistemu čak i kad želi da mu se opire. Na primer kultura organizacije u kojoj radimo utiče i na naše ponašanje. Isto je i u školi. Sigurna sam da ste primetili kako se vaše dete drugačije ponaša u školi i kod kuće, barem u nekoj meri. A mnogo toga i ne vidimo pa ne znamo. Posebno u pubertetu, vršnjačka grupa preuzima vođstvo u uticaju na decu. Pusti to šta roditelj misli, važno je da osvojim naklonost drugara. Mnogi su moji drugari tako zalutali i otišli putem koji njihovi roditelji sigurno ne bi birali. Sa mnogo sam se roditelja u svom radu susrela koji su tražili pomoć jer su izgubili uticaj na dete, odjednom ne prepoznaju svoje dete i osećaju se nemoćno u želji da ga vrate na ispravan put. Droga, alkohol, neprimereno ponašanje, krađa, izostanci iz škole, ponavljanje razreda, bilo je svega.

Neki su se vratili na ispravan put, sada su sjajni zreli ljudi, imaju svoje porodice i uzorni su građani ove zemlje. Neki su u zatvoru, a neki nisu među živima. Neki su na ulici, plašimo se da ih sretnemo. I svi imaju potpuno različite roditelje. Oni koji su se izvukli imali su nekoga. To nije uvek bio roditelj. Nekoga je na put izveo samo jedan nastavnik koji mu je pružio ruku. Neko je imao druga, neko komšiju, a nekome je policajac bio i otac i majka. Sistem i svi mi zajedno utičemo na to u kakve će ljude naša deca izrasti. Sva deca. Jer, sve su to naša deca, naši budući građani, komšije i kolege našoj rođenoj deci.

Gde su nam granice?

Mali Marko krene u školu, tamo zadirkuje drugu decu, učiteljica kaže to su dečija posla. Ne da joj se da pokreće postupak da bi mu smanjila ocenu iz vladanja jer za to je potrebno pokretanje mini suđenja. Pozvaće roditelje ali oni ne mogu jer rade, a i kažu da on kod kuće nikada nije takav i da to sigurno nije naučio u kući. Kad dođe kući, na televiziji gleda ljude na najvišim pozicijama kako psuju i svađaju se, da ne ometa tatu dok gleda vesti uzme telefon pa gleda najpopularnije jutjubere koji silne pare zarađuju tako što se svađaju i vređaju, a onda mašu tim parama. Mama nema para da mu kupi najnoviji telefon kakav ima Miloš, a onda Miloš neće da se druži sa njim jer mu je taj telefon zastareo.

U školama može telefon i na času, možeš da radiš šta hoćeš, tata će da pripreti učiteljici ako hoće da te kazni, toaleti se raspadaju jer učenici mogu da raspolažu školskom imovinom kako žele, a računi škola su u blokadi. Nema se para da se ulaže u škole, mora da se podigne još neki spomenik, jaš par svetlećih fontana i naravno najveća jelka za praznike. Prioritete nemamo.

Do srednje škole Marko će par puta da se potuče, neko će zbog njega da se ispiše iz škole jer škola je nemoćna, direktori imaju neka važna posla, pedagog i psiholog nemaju vremena jer popunjavaju neke papire i idu na seminare o sprečavanju nasilja – u teoriji i na papirima. Par puta će da se brecne na nekog nastavnika, ništa strašno, dečija posla. Tek kad dospe na društvene mreže i kad se javnost pobuni neko će da reaguje – izbaciće ga iz škole. I tu je i početak i kraj.

Ili će nastaviti da testira granice jer deca to od nas traže. Traže da im kažemo gde su granice! Znamo li? Gde su granice u medijima, gde su granice u porodičnom nasilju, u vaspitanju, u korupciji, kriminalu? Znamo li?

Ne znamo ni šta su nam prioriteti, a granice smo davno izgubili. Pa kako onda da deci postavimo granice i pokažemo im ispravan put?

I šta ćemo sad?

To što smo videli snimak na društvenim mrežama je samo delić onoga što se u našim školama dešava. Našim učiteljima i nastavnicima davno su izmeknute stolice. Ako su škole nemoćne, a državu i sistem nemamo, šta dalje? Hoćemo i dalje ćutati na zapošljavanje nastavnika sa partijskim knjižicama dok oni najbolji odlaze iz prosvete, hoćemo ćutati na nasilje i zloupotrebu medija, hoćemo okretati glavu na sve što nam se dešava… hoćemo i dalje birati da nas se ne tiče? Sve dok ne dobijemo priliku da bacimo koji hejt na društvemim mrežama.

Ili ćemo zahtevati od sistema da radi za sve nas i za svu decu ili ćemo skrštenih ruku gledati decu koja će nastaviti da testiraju naše granice pa dokle stignu… Plašim se da u tišini  biramo ovo drugo. Bojim se da su nam granice toliko propustiljve da ko zna gde će to dovesti i nas i našu decu.

Nemamo pravo da dižemo ruke od dece!

Tiče nas se. Svih nas.

To su naša deca i zbog njih,

Nemamo pravo da žmurimo i ćutimo na sve propuste sistema koji ne radi u interesu svih nas i sve naše dece.

Zato tražimo odgovornost sistema u svim slučajevima nasilja u školama, posebno onim u kojima se ne radi ništa da se problem spreči.

 
Jasmina Mihnjak

Roditeljski portal Bebac.com

Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:

Neka tvoje dete bude glavni junak priče!
Da li možete da zamislite kakva je magija kad ubacite svoje dete u priču?
9
IMA LI VAŠE DETE RAVNA STOPALA?
Problemi ravnih stopala mogu biti izuzetno neprijatni, zbog njih mogu nastati bolovi u nogama i leđima, kao i smetnje pr...
7
Ko je posle škole odgovaran za decu?
Dva ministarstva u istoj Vladi i dva suprotna odgovora na isto pitanje - da li osoblje škole posle nastave može da pusti...
7
Kako stres roditelja utiče na decu?
Istraživanje Američkog psihološkog udruženja koje je obuhvatilo više od dve hiljade ispitanika, pokazalo je da 90 odsto ...
5





IZABRANI NAJBOLJI NA KONKURSU „ZAŠTITA ZA ...
Dvadeset škola osvojilo UV indikatore, pet odeljanja izlet, a jedno odeljenje očekuje opremanje učionice
Dr Bojanin: Svaka škola treba da ima defek...
I učitelj s njim radi i vidi da nešto ne ide. Pa se trudi, ima i dopunsku nastavu. Pa ga forsira istim metodom učenja i ...



Anketa

деца
пеперутка16

Колико деце имате?

Click Here