/11 /11

Šta ostaje od nas, kada nam se oduzme svaka naša karakterna osobina sa kojom smo se rodili, rasli, živeli...Šta ostane od osobe, koja je to sve nespremna dočekala...Kako nastaviti dalje? Ko si bio, ko si sada i ko ceš biti? Sve je postalo relativno, u stvari strano!

Odrasla u patrijarhalnoj, poštenoj, i nada sve srecnoj  porodici, odgojena sam u duhu da imam pravo da budem to što sam i to ko sam! Naravno da se međusobno nismo baš uvek kapirali, ali niko nije pokušavao da me prekroji, promeni, prevaspita i napravi neku novu kožu, u kojoj se ne bih prijatno osećala! Imala sam pravo na sebe! I sada kada malo bolje razmislim, lepši poklon roditelji nisu mogli da mi daju...Sada u ovim godinama, sa ovim iskustvom i svim sto mi se izdešavalo, znam da pokušavajući nekog da promeniš, zapravo mu oduzimaš njegov identitet, njegovo pravo dato rođenjem sa svim dobrim i lošim stranama...Karakterne osobine...ne bi zabadava postojale...

Ja sam uvek bila nekako drugačija, ne bolja ili gora od drugih, prosto drugačija. Ljudi su me ili voleli ili mrzeli, nikada tu sredine nije ni bilo, a i da se razumemo, ja baš i nisam neki ljubitelj sredine-pokojnik ili pukovnik, moglo bi se reći da bi bila jedna od mojih „ deviza“... Uvek sam se borila sa vetrenjačama, bila borac za pravdu i sto bi se narodski reklo „ispravljala krivu Drinu“...Na krivo nasađena, sto bi rekao moj kum...Uvek strastvena u svemu onom sto preživljavam, u svom životu, ili sam previše volela ili previše patila, ali mislim, zapravo nadam se dostojanstveno...I to mi je nekako uvek bilo važno!

Verovatno zato nikada nisam pila beskrajno duge, dosadne kafe po komšilucima razmatrajući i komentarišući nečiju garderobu ili ručak koji kuvaju, nisam volela „šopinge“ sa trinaest drugarica, smejući se kako kome šta stoji ( a i da se razumemo, sa mojim merama, malo šta gde i mogu da „šopingujem“ :)) i najmanje mi je bilo važno ko se razveo, a ko ima ljubavnika, ljubavnicu...Potpuno van klišea...Ili „mimo narod“, to bi rekao moj muž...

A, ja bejah ponosna što sam takva. I zarekoh se da ću tako i svoju decu odgajati...Da budu svoja...Ako treba i naopaka, ali svoja...

I nisam slagala, bar ne svojom voljom... Na moju veliku žalost, još veću tugu, mojoj starijoj ćerkici moram ja da krojim sudbinu, moram da je vodim kroz život i moram da joj pravim drugu kožu...Moram, a ne želim...Moram, ali se svakim svojim dahom trudim, da joj ne oduzmem dostojanstvo! Da može, da želi, da bira...pa, makar to bila šetnja do grada ili obalom, crveni ili ljubičasti duks, viršle ili jaja... Jer njeno pravo izbora, gradi njeno dostojanstvo!

Jer ja znam, sada, kako je nemati ga! Osetila sam čak i onu „kletvu“ da bog da imao, pa nemao“...Kod mene se to odnosi na dostojanstvo!

Odgajajući svoje dete, baveći se njime, lečeći ga...ostah bez dostojanstva! Ali, nije mi žao! O, ne...Nije mi žao što moram svoj obraz pod noge da stavim, što za ponos odavno ne znam gde se izgubio i što o dostojanstvu mogu samo još da pišem...Žao mi je samo što moram da molim, pitam, pišem, zovem, preklinjem ljude koji nemaju ništa od onoga o čemu sam pisala, ali imaju...novac, moć. Što od njihovog raspoloženja zavisi da li cu moći i dalje da lečim svoje dete, što od toga da li poznajem nečiju sekretaricu ili ne, zavisi budućnost moga deteta, i na kraju što nisam sposobna da sve to sama uradim, pa se dodvoravam i kome želim i kome ne...Što je ona njima svima ime na papiru, broj zahteva ili molbe, na već pretrpanom stolu-a moje sve...Što oni svoju zdravu decu prihvataju zdravo za gotovo, a ja za moju tražim lek...Što sakrivam pogled pun suza, kada nekome objašnjavam, šta je sve postigla i šta bi mogla da postigne, ako bi nastavila lečenje, ako bi nečiji rucak u elitnom restoranu, bio zamenjen jednom njenom terapijom...O, bože, koliko nisko mogu pasti? I ko zapravo deli karte i žetone i u kom sastavu...

Ali, to je zivot, i moram da se pomirim sa tim...Te stoga, zbogom dostojanstvo...dobar dan Marinina majko!

Dubravka Bakoč Vujinović