DETALJI

 

Ringerajin korisnik: guppy RR

Ocena porodilišta: 5

 

Komentar ocene: Na "E" odeljenju za porodilje sa carskim rezom sam imala zaista pozitivno iskustvo. Bilo je manjih propusta (nisu mi dali nove spavaćice i slično, a jako sam krvarila i stalno je sve bilo krvavo), ali sve se to oprašta. Babica je bila odvratna (izvinite izrazu, i čitajte dole), a i jedan doktor malo "out" ako mene pitate. Sve drugo Sjajno.

 

Kako sam znala da sam trudna? Iz cuga. Grudi su me bolele kao blesave još pre prvog dana izostanka menstruacije. Povraćala sam posle svakog jela. Više puta dnevno. Otišla sam do ginekologa čim sam mogla i rekla da mi je pozitivan test i da non stop povraćam. Deset puta dnevno :( Slatko se nasmejao i rekao: »Znam zašto. Blizanci su.« Smejala sam se toliko, da su me čuli na hodnik klinike…

Blizanci. Prirodan porođaj ili sa carskim rezom? Prirodno, naravno! Strašno sam plašljiva i strašno loše reagujem na bol, ali tokom trudnoće sam odlučila da to odradim tako, kako je tražila majka priroda. Nemam pojma šta me spopalo tad, jer ni kod zubara ne mogu da izdržim bez injekcije.

Zbog mog duplog stanja sam stalno praćena na ultrazvuku. Od 30. nedelje dalje trudnoća mi je vođena u ambulatni za rizične trudnice. Stalno sam bila na nekim UZ snimanjima posteljica, gledali su da li su dovoljno prokrvavljene. Od 35. nedelje dalje išla sam u porodilište svaka dva-tri dana da mi kažu kada bi trebala da se porodim. I rekli su: u sredu.

Primljena sam u porodilište tu čuvenu »sredu«, i hteli su opet da me šalju kući. Rekla sam: »Nema šanse, porodiću se na putu«. I ostala sam. Posteljica: zrela. CTG: aktivan.

Sa srede na četvrtak mirna noć. Sad će, sad će… Dogovorimo se da se porodim u petak ujutro. U četvrtak mi krenu kontrakcije, daju mi i neku svećicu za mekšanje grlića i kažu »noću se porađamo«, a ja kažem »Ne, ne… rekli smo u PETAK, tad mi dolazi muž« :) Nema kod mene ništa van rasporeda, hahaha. Rekli su: »Da, da… ako preživite noć.«

I došla je ta noć sa četvrtka na petak. Budile su me kontrakcije, ali su bile tako smešno blage, da sam usput veoma lako tonula nazad u san, misleći »ako to ovako prođe, … odlično!«.

Petak ujutru. Jutarnji vaginalni pregled. Otvoreni ste tri prsta. Idemo u porođajnu salu. Sećam se kako je to bio neprijatan pregled i kako me je medicinska sestra držala za ruku i rekla »Samo još malo«. A ja sam rekla hrabro »Nije nikakav problem… boli, ali ko zna šta me čeka u porođajnoj«… i smejali smo se (eh, da sam znala tad kako sam u pravu).

Poslali su me u sobu na sve ono što sledi. To pražnjenje creva pred porođaj je meni bilo totalno pozitivno. To sam nekako preživela u duhu da je bolje da obavim sad, nego na krevetu :) I kontrakcije sam još uvek normalno trpela, misleći »svaka kontrakcija otvara grlić za jedan milimetar«. Porađala sam se matematički, hahhahaha…. Sve to ima svoj neki smisao. Sat vremena = 1 centimetar.

Vraga!!! U 8 ujutro su me strpali u ogromnu sobu za porađanje blizanaca. Rekli su da to tako mora, jer su pri porođaju prisutne dve ekipe lekara, babice itd. Odlično! U sigurnim sam rukama. Babica nežna i mila, kao anđeo. Brinula je za mene i lepo mi namestila CTG na stomak da prati oba mala srculenca.

Smena… Mrzim smene. Ušla je nova babica koja je pre »dobar dan« rekla: »Kako vi mislite da se porodite sa takvim bednim kontrakcijama…« a mom mužu je rekla: »A vi da se niste usudili stati tamo na hodnik, tu prolaze lekari a ne pacijenti!«. Eeeee daaa…. toliko o pozitivnom duhu porođaja?

Pošto se ništa nije dešavalo i uz sve moje kontrakcije nisam otvorena ni milmetar više, oko 12 buše vodenjak. Za one koje ne znate, to zaista ništa ne boli. Samo osetiš toplu vodu među nogama kako procuri, i to je to. To se radi zato da bi porođaj krenuo prirodnim tokom. Kod mene? Na zapadu ništa novo...

Ta ista babica nikako nije znala da namesti CTG na mom stomaku. Nije mogla da prati oba srca, pa je odlučila da radi »interni CTG«. To znači da stave sonde direktno bebi na glavu i tako prate otkucaje srca. Da, na glavu. Da, beba je još uvek u stomaku.

Zvali su studenta i doktoricu. Doktorica je objašnjavala kako se to radi, pokazala studentkinji taj dugi štapić, kako se stavi sondicu na vrh, kako se to stavi kroz MMhhhmmMMM i onda bebi na glavu. Jednostavno! Zar ne? … malo boli.

»Ona« babica se derala na mene da još uvek te moje nikakve kontrakcije nisu pokrenule porođaj. Sa svom svojom veštinom uspela je da iščupa te sondice sa beba, tako da su morali ponovo da ih stavljaju. Pogodili ste, ovaj put je to radio student. Vrištala sam kao da me kolju, prvi i jedini put tokom porođaja, jer to je bio neopisiv bol. Vrištala sam: »Ostavite me!!!!«, a ona je digla glavu i rekla »Stvarno ne znam šta vas boli, pa samo sam ruku stavila unutra«. RUKU!!!! Vadi tu svoju ruku iz mene!!!!!!!!! (pardon trudnicama, koje čekaju na porođaj). Posao je preuzela doktorica i bez po muke su sondice opet bile prikačene na moje bebirone. Znači – ja razumem da student mora da nauči na nekom kako se to radi, ali molim vas !!! … sve ima svoju meru.

Ajmo dalje. Porođaj ne ide nikuda. Babica odluči da me prikači na indukciju. Putem infuzije kaplje i ta divna tečnost zbog kojih dobiješ kontrakcije, koje ubijaju. Prijalo mi je da mi muž masira leđa, jer tu je bio bol najgori, a kada je postalo zaista previše, vukla sam na lice masku sa kiseonikom. Ništa ne pomaže… Ni maska… ni muž. Zabranila sam mu da se pomera, želela sam da sedi ispred mene i drži me za ruku. Da ga vidim, kad otvorim oči. Samo to. Da me čuva.

I taaaaaaako još narednih par sati… Molila sam babicu da mi da nešto protiv bolova, ali nije htela. Negde oko 15h mi je dala dozu toga protiv bola… bar tako je rekla. Nije bilo skoro ništa bolje.

U 16.20 ulazi moja doktorica i kaže »ŠTA JE BRE OVO! Šta ova žena još radi tu!!!«. Babica kaže »Pa saaaad će tooo…« i doktorica joj kaže »Jeste li vi normalni!! Žena je tu već 8 sati i još uvek otvorena 3 prsta, beba se ne spušta… HITNO na carski rez!«. Babica je nešto promrmljala, i u narednih 5 minuta je bila puna soba ljudi… jedni me skidaju, jedni me mažu nečim (valjda dezinfekcija?), jedni bi da me stave na drugi krevet… jedan mi nudi neki papir da potpišem. Nemam pojma šta sam potpisala, ali rekao mi je muž da moram, … bila je to dozvola da idem na carski rez. Pristajem!

Dolazim u salu. Iznad mene »svemirski brod«, ona svetla u operacionoj sali. Lekari se smeškaju, dobar dan, dobar dan, … kako se zovete, ovo ono. Legitimišu me, dođu do anestezije. »Gospođa je primila celu dozu onog protiv bolova?«. Babica odgovara: »Ne, dala sam joj samo pola«. $#&(/$#«($$&«#(»#&$(&#«$ (tu sam ljuta i dan danas, izvinite). »Pola???« kažu lekari, i odluče da mi daju neku poštenu dozu nečega, jer ipak imam dosta kilograma. Mislim si ja: »nema šanse da me uspavate sad, ja ću gledati gore u pločice, nisam ni malo pospana«... i to je zadnje čega se sećam :))

Mutna slika. Neki čudan hodnik. Toliko lica oko mene. Ko su ovi ljudi? »Gospođo! Gospođo!«. Otvaram oči. Spuštaju jednu bebu: »Ovo je vaš sin«… ja se ne sećam, ali muž kaže da sam ga izljubila od glave do pete. Spuštaju drugu bebu: »A ovo vaša ćerka«. I nju sam izljubila navodno, a pojma nemam. Smejali su se kao ludi, jer sam (opet, navodno) rekla mužu: »Ljubi svoju ženicu« :))))

Probudila sam se na intenzivnom odeljenju, usred sobe. Nije bilo mesta da me stave gde treba. Bolovi kakve i dan danas pamtim. I misao »A gde sam ja to?«… »Da li sam se stvarno porodila?« »Da li sam sanjala da su mi pokazali dečaka i devojčicu?« ..... »A gde je moj muž?«.

»Gde je moj muž?« kažem glasno. A oni kažu »Otišao je kući, gospođo«. Aha… razmišljam… kući… hmmmm… »A koliko je sati?«… »Osamnaest, gospođo« …. aha… hmmm… šest… hmmm… »A jel on video bebe?« … »Jeste gospođo, sve je u redu« … i tako ja nekako shvatim da sam se ipak porodila i da je sve OK.

Narednih nekoliko dana je bio za mene pakao. Bila sam u sobi sa još dve žene. Jedna je takođe imala carski rez. Skakutala je naokolo kao vila. Ja nisam. Izgubila sam više od dva litra krvi. Imala sam reakciju na lekove koje su mi davali. Nisam mogla da podnesem ono sredstvo protiv bola. Povraćala sam. Padala sam na pod, kad bi ustala. Gvožđe na minimumu. Razmišljali su o tranfuziji, da sve to reše. Ali… naletela sam na jednog lekara, koji je rekao »šta će njoj tablete za gvožđe, kad je tako kritično… i tako će se lečiti još mesecima« … i ukinuo mi je i te lekove. I nije odlučio da mi daju transfuziju. No comment.

Materica nikako nije htela da se skuplja. Bila je toliko razvučena od dve bebe, da su morali ručno da je masiraju, da se skupi. Primala sam i neke kapi za skupljanje materice, koje primaju i druge porodilje, ali ipak su morali da izvode tu masažu. Boli.

Dojenje… Zaista sam želela da dojim. Toliko, da sam stalno dojila, iako nije bilo mleka. Na određeno vreme. Po nekom mom rasporedu. Obe bebe. I krenulo je. Sa pumpicom. Još u porodilištu.

Za mene je carski rez bio jako teško iskustvo. Oporavak je bio jako dug i naporan. Jedva sam se sastavila. Tek posle par dana su mi rekli, da sam imala sreću što sam tad upućena u operacionu salu, jer se dečak zaglavio glavicom u porođajnom kanalu i bio je već plav… a devojčica nije disala. »Probudili« su je kiseonikom :(
Znam, duga i komplikovana priča. Ali bilo je vredno. Imam predivnu dečicu i to je taj smisao koji tražiš u životu. Ne, nisam zaboravila bol, ali sam im oprostila na mučenju :)))))))))

Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču? Pročitajte kako - na forumu Porođajne priče!