Termin je bio 25.02. ali sam ja mislila da cu se poroditi ranije. Radila sam do dve nedelje pre termina i svaki put kad bih se penjala uz stepenice na poslu mislila sam da će beba ispasti već na pola puta, pogotovu kad bih potrčala da što pre stignem na sprat. Kad ono CTG redovno na kontroli pokazuje NIŠTA.

Doktor kog sam izabrala u bolnici odlučuje da me tog dana kada mi je termin ostavi u bolnici jer tobože tu sam sigurna i sigurno ništa ne može da krene naopako. Bolje tako nego da si kući, kaže. OK, šta ću prihvatam, uzimam svoju torbu i pravac soba gde žene održavaju trudnoću. Smeštam se, polako svi zovu i pitaju šta je i kako je. Smeštaj užasan, posteljina pocepana, kreveti visoki, i uopšte mi nije jasno ko ih izmisli kad trudnica ne može da se popne normalno na takve krevete. Pregled + CTG i ode moj doktor. Od 14h ne možete videti medicinsku sestru a kamo li doktore i zato mi nije apsolutno jasno doktorova konstatacija da je bolje da budem u bolnici nego kod kuće, a na kraju da stvar bude jos gora, devojka koja je prošla termin kao i ja i čak bila otvorena 2 prsta, izgubila je svoju bebu, nažalost umrla je a da to nije nije ni primetio. I tako ja već pet dana u bolnici kao budala a nista se ne dešava.

Moj doca kaže da me ne uključuju na indukciju jer mi je jak grlić i da nema šanse da se otvorim i na kraju cu završiti sa bolovima na stolu, a onda verovatno će mi odraditi i carski rez pa ću proći duple muke, bolje da sačekamo i stavio mi trećinu vaginalete za otvaranje PROSTIN. Ništa ni sutra dan, vaginaleta ne deluje, kaže on je ceo dan dežuran ako možemo negde da kupimo te vaginalete da mi stavi još jer njemu više ne daju trebovanje za tu nedelju. Okrenusmo sve i jedino nadjosmo u Beogradu al' će stići tek sutra pa na kraju nista od toga. 19H, odlazi moj doktor.

Posle pola sata dobijam bolove. Ništa strašno al' ih osećam, na po dvadesetak minuta. 23h javljam se dežurnoj sestri da imam bolove jer su sad već krenuli da bole... ohoho. Vode mene u pripremu, kače na CTG, i jedna od dve dežurne babice kaže da idem da spavam jer se neću poroditi do jutra, tek kad prodje jutarnja vizita pa će videti šta će sa mnom. Ponoć... ostadoh sama. Ležim ja u krevetu, tišina i samo ja koja dišem kao životinja na samrti. Javim mužu da nema ništa od poradjanja i kao legnem da spavam.

Aha... malo sutra što bi rekla moja baba. Dišem ja tako, dišem, boli... zovem babicu, dodje žena, prodra se da legnem da spavam i ode. Sto puta idem u wc, dišem, hladno mi, drhtim, a znojim se. Bože šta mi je sve ovo trebalo. Pogledam na sat, 2 sata....a uuuuuu al' vreme leti. Ma boli ovo kao đavo, ja da izdržim nema šanse ovako do ujutru, sad ću da ih zovem pa nek' me seku al' bar neću osetiti najjači bol jer ako ovo nije za porađanje onda ja dalje ne mogu.

Zovi, deri se, nema nikog... Korak na mogu da pustim. Odjednom, teči......... puko vodenjak, osetim neki čudan nagon da sve izbacim iz sebe....... gotovo je, kreće.... deri se i dalje niko. Pa mobilni u ruke pa zovi centralu, pa tražim porodilište, i javi se babica posle duge zvonjave telefona. Reko, dolazi ovamo, zovem iz pripreme, ne mogu da se pomerim, porađam se sama. Dodje ona, dere se što zovem telefonom, pa kad ja dreknem na nju, pa kad počnem da psujem, sad kad te do'vatim ovako gabaritna i plus trudna ništa neće ostati od tebe, zovi doktorku. Dođe dežurna doktorka, pa ajde popni se ovde, da vidi koliko sam otvorena. Ja jedva se popeh, morale su da mi dižu noge jer ja nisam mogla. Žena samo reče brzo na sto.

Gurnuh jednom, drugi put, treći....olaksanje. Njen plač, moja Melanija. Gotovo. Ocena 10, ne mogu da verujem. Posle par minuta još jedan napon da bih izbacila posteljicu. Doktorka me ušila, samo me malo secnula a ja to uopšte nisam osetila i ode. Odoše svi. Ležim tako sama na stolu. Dođoše babica i još jedna koja je bila tu dok sam se porađala. Uzimaju podatke i ja opet ostajem sama da ležim tako dva sata. Daju mi mobilni. Zovem sve redom, šaljem poruke, logujem se na face i kucam.... 3:05h, devojcica, 3400gr, 52cm.

Sve ovo nije bilo toliko strašno. Odlučujem rodiću bar jos četvoro. Iz ove perspektive, mogu da kažem da odluka ipak nije konačna.