/11 /11

Šta svaki roditelj treba da zna?

Šta čine roditelji?

Da li ste se i sami zapitali koliko su roditelji učinili za vas? I šta su učinili? Šta su vam pokazali i od čega vam sklonili pogled? Šta su to sa pažnjom, mukotrpno odabrali, a šta vam oduzeli jer su smatrali da je tako najbolje? Jesu li pogrešili u tome?

Iako verovatno postavljate ovakva pitanja, nemoguće je uvek nedvosmisleno odgovoriti na njih. Roditelji neprestano prave izbore. Vagaju i odlučuju. Prolazeći kroz brojne dileme, duga razmatranja, ali i donoseći odluke brzo i u trenutku, ponekad za decu učine baš ono što im je potrebno i baš ono zbog čega će im deca biti zahvalna kada odrastu. Uostalom, nije ni poenta u tome da dete bude zahvalno roditeljima. Nije ljubav u zahvalnosti. Zaista nije. Neretko su u pitanju mnogo važnije i bazičnije stvari koje dete ne može ni da sagleda. Nakon tih razmatranja, rešavanja dilema i suočavanja sa problemima, ponekad se ne čini ono što je detetu potrebno. Roditelji greše i to je, za početak, prihvatljivo. Roditelji prave greške i praviće ih uvek. Moguće je samo da ih bude manje ili više, u zavisnosti od toga kolika je spremnost da se iz njih uči.

Na pitanje o tome kako su proveli detinjstvo, sadašnji roditelji su imali dosta toga da kažu: “Kada sam bila mala, po čitav dan smo provodili napolju, uživali u pravljenju baza i skrovišta, penjući se i jurcajući, istražujući okolinu. Roditelji su me jedva uvlačili nazad u kuću. E, vratila bih se u to doba, samo da mogu!” ili: “Kako sam provodio? Kako se moglo i znalo…U trčanju za loptom, na drvetu, uz improvizovane igračke od krpa i drveta. Nisam mnogo bio sa svojim roditeljima…” Ove izjave svedoče o tome da su razlike između detinjstva nekada i sada sve veće, da su zahtevi dece kvalitativno drugačiji, da su očekivanja i kontekst odrastanja izmenjeni u celosti. Roditeljstvo je jedan od najtežih zadataka današnjice, u to nema sumnje. Danas je kod velikog broja dece primetna drugačija orijentacija u igri: manje se igraju napolju, znatno manje su u akciji i u pokretu. Devojčice i dečaci više imaju zadatak da nastave ono što je već osmišljeno, a manje da kreiraju igračke i stvore potrebne uslove za tu igru. Velik deo slobodnog vremena provode u zatvorenom, da ne bi pokisli, da se ne bi uprljali ili možda povredili u igri.

I padanje je korisno

Ranko Rajović, autor NTC programa i  stručnjak za oblast razvoja intelektualnih potencijala dece podseća da je mudrost roditeljstva naći granicu između zaštićivanja i prezaštićivanja. Ponuditi detetu izazov ali istovremeno i dovoljno slobode da ima mogućnost da istražuje je savet koji autor daje. Nije neočekivano da se preterana protektivna ponašanja odražavaju na razvoj dece. Pogođene oblasti funkcionisanja su tako najčešće motorika, kreativnost, zaključivanje, snalaženje i govor.  Napolju pada sneg i hladno je? Obucite dete, dajte mu potrebnu „opremu“ i uputite ga na igre u snegu ili se zabavite zajedno. Evo nekoliko saveta:

Pustite dete da trči, penje se uzbrdo i skače. Snalaženje u otežanim uslovima, u prostoru prekrivenom snegom, omogućava razvoj krupne motorike i ravnoteže. Dete biva izdržljivije i stiče kondiciju.

• Ne brinite ako dete padne. Mora padati. Padanje je korisno. Veoma je važno da deca povremeno ispitaju granice svog tela i razumeju koje mogućnosti nudi sredina u kojoj se igraju.

• Uputite dete u pravljenje sneška, skulptura i kućica od snega. Kroz ove aktivnosti dete može da unapredi svoje kreativne sposobnosti, razumevanje veza između misaonih i praktičnih procedura, ali i oseti čari samostalnosti.

• Ne zaboravite da ste i vi želeli kao deca da legnete u sneg i ostavite u njemu trag, pa i da se valjate. Dete u ovom slučaju oseti da je to korisno. Šta tu ima korisno, možda se pitate. U ovom trenutku angažuje se rotacija i sinhronizuje se kretanje delova tela. Formiraju se novi nervi putevi i ostvaruje se veća međupovezanost regija mozga.

• Podstičite svoje dete da pravi grudve različitih veličina. Time razvija finu motoriku. Ako se grudva sa drugima, ima takođe višestruku korist jer razvija akomodaciju oka, smanjuje vreme reakcije na stimuluse iz okoline, krupnu motoriku, ali i mnoge socijalne veštine.

Kad bolje razmislite, nije toliko strašno, zar ne? Sve ste to i sami radili kao deca. Pored rasprostranjenog roditeljskog uverenja o prezaštićivanju, veoma je važno osvrnuti se na još jednu zabludu roditelja na koju autor Rajović ukazuje. To je zanemarivanje detetove uloge kao ravnopravnog sagovornika.

Granice postoje, pronađite ih u saradnji sa detetom

Odrasli često pretpostavljaju da dete neće razumeti to što imaju da mu kažu, pa ili od toga u startu odustanu, ili izbegavaju da daju brojna objašnjenja i odgovore. Zato je ključni savet ovde: pričati sa detetom kao da sve razume. Na taj način dete dobija na važnosti, oseća se sigurno i uvaženo. Recimo, ako se u kući desila nezgoda poput kvara ili nestanka struje ili su pak, svi užurbani i sudaraju se u kući zbog nečega što treba hitno obaviti, nije lako izaći pred dete u ovakvim trenucima. Ipak, postoji nekoliko razloga zbog kojih detetu treba komentarisati aktuelna dešavanja. Pokušajte da sledite neki od predloga:

• Ispričajte kako vi posmatrate datu situaciju, objasnite šta se dešava i razrešite bar za trenutak konfuziju koju dete stvara ukoliko mu se niko po tom pitanju ne obrati. Uključivanje ovog tipa doprinosi detetovom samopouzdanju: dete je deo grupe koja komunicira.

• Pričajte deci dok obavljate svakodnevne poslove. Obrazlažite kako se popravlja ili pravi nešto, kako se koriste predmeti oko vas i šta treba činiti u okolnostima koje mogu da nastupe. To je korisno iz više razloga: razvija se razumevanje uzročno-posledičnih veza, proširuje rečnik i usvaja aktivno slušanje kao bitan aspekt komunikacije. Pritom, odvija se proces učenja o sebi i svetu.

• Odgovarajte na dečija pitanja. To je od neprocenjivog značaja. Dečija pitanja nisu glupa ni besmislena i ne postavljaju se sa ciljem da dovedu roditelja do iznemoglosti i frustracije. Deca nemaju takve namere, samo žele da saznaju zašto tramvaj tako funkcioniše, zašto ljudi trepću i kako to da se bara zaledila. Imajte strpljenja, vredi.

• Razgovarajte i sa bebama. Koliko god da je dete malo, pričajte kao da razume svaku reč. Ljudski glas je neophodan već u prvim danima jer bebe vrlo rano stvaraju vezu između glasa i lica, glasa i koraka osobe i na taj način stvaraju prve sisteme prepoznavanja.

Iako je potpuno razumljivo da vam nije uvek do razgovora, odgovaranja na stotine dečijih pitanja i ponovnog pričanja priča sa izmišljenim likovima, činite to koliko god možete. Važno je. Veoma je važno. Pored svega iznetog, a u skladu sa viđenjem jedne majke da „dete ne treba da se muči pri oblačenju i pakovanju za vrtić kad su već roditelji tu da priskoče u pomoć“, nije na odmet istaći još jedan savet. Stručnjaci ponavljaju da je jedno pružiti detetu pomoć, a sasvim drugo izvršavati radnje umesto deteta. Zato treba podvući:

• Pri obavljanju svakodnevnih aktivnosti deca treba da se osamostale. U tome će uspeti jedino ako i date šansu da se u tome oprobaju. To se neće desiti ako činite radnje umesto njih.

• U igri pružite pomoć i podršku onoliko koliko dete traži. Ne dodajte igračke, ne namećite tok igre i ne organizujte redosled igara. Detetova pažnja i rezonovanje će postepeno bivati na višem nivou ukoliko to radi samostalno.

• Tokom kreiranja i izrade nekog produkta dete je u prvom planu, ne roditelj. Izuzetno je važno da dete vidi i doživi šta je napravilo, da to komentariše i da se pohvali. Ostavljanjem mogućnosti za inicijativu, činite da dete da bude ponosno na sebe.

• U situacijama kada dete traži pomoć, budite malo i obazrivi. Nemojte je pružati uvek, već procenite da li je ono što dete zahteva u skladu sa njegovim sposobnostima, uzrastom i prethodnim iskustvom. Ponekad je lakše i brže uraditi nešto umesto deteta (baš kada su u pitanju hranjenje, samoposluživanje, higijena tela i prostora), ali ulog će se višestruko isplatiti.

Od edukacije do bezbrižnosti

Ovo su samo neke od grešaka roditelja, kao i mogući načini delovanja i preporuke za potencijalno prevazilaženje. Opisane slikovite situacije su važne zbog kritičkog sagledavanja sopstvenih strategija u vaspitavanju, kao i zbog pronalaženja zabluda čije rasvetljavanje pomaže da se u narednoj, sličnoj ili čak istoj, situaciji reaguje efikasnije. Sa druge strane, važne su i da bi se omogućilo pronalaženje potvrde za svoje ispravne postupke sprovedene sa decom. Podučavati roditelje na ovaj način je od izuzetnog značaja i ponekad je jedini put kako bi se ostvario zajednički cilj, a to je razvoj deteta na svim nivoima.

Piše: Tamara Kostić

NTC sistem učenja