/11 /11

Većina nas roditelja očekuje da u nekom trenutku, posle prvog perioda naše neispavanosti, deca krenu da spavaju bez problema.

Otprilike ovako – strpamo ih u krevet, izljubimo se, poželimo laku noć i to je to – spavaju!

Međutim, ne ide to baš tako glatko.

Veliku devojku sam uspavljivala u rukama pa recimo do dve i po godine, malog cvrleta gotovo da uopšte nisam uspavljivala, uspavljivao se sam od starta, prosto nije želeo nikakvo nosanje, ljuljanje, maženje  ( i da, priznajem da mi je nedostajalo to maženje i nunuškanje, iako sam sa njegovom sestrom gunđala, ali dobro sad, mi mame jesmo komplikovane i ko će nam udovoljiti)

Ipak, sada kada oboje nisu više bebe, vrlo često se uveče iz njihove sobe čuje bar jedan glasić :

“Mamice, dođi! Lezi kod mene malo! Samo malo!”

Lagaću ako kažem da moj odgovor najčešće nije : “Ššššššššš! Lezi spavaj! Mama mora da završi nešto – operem sudove, peglam, rasčistim kuhinju, sobu, jedem, pogledam film, pričam sa tatom …. (dopišite po želji)”

Ali ne odustaju: “Samo minut. Samo malo.”

A taj minut se produži na 5, 20, pa nekad i pun sat. A obaveze čekaju!

Ali… Znate šta? Neka čekaju obaveze, neće pobeći nikud!

I zapravo sam počela da se radujem tom ležanju sa njima pred spavanje. To su neprocenjivi trenuci kada čujem još neke nove stvari koje do tad nisam čula, to su trenuci kada se još malo, samo malo, pomazimo, to su trenuci kada su klinci bebe, iako već velike bebe.

Pa razgovori idu od “Ti si moja mamica, voim te. Da te ceškam, i pavim fizulu. Ceškaj me tu. Da ti pevam malo? Da ucimo bojeve? Da se mazimo?” kada skoro trogodišnjak počne, do razgovora sa mojom školarkom “Danas u školi mi je … rekao da je još zaljubljen u mene, ali fuuuuj, rekla sam mu da sam ja još mala, i da ja nisam u njega. A i dosadan je, samo priča, priča, priča. Jesam li u pravu mama? Zaboravila sam da ti kažem da me je učiteljica pohvalila i uzela crtež na likovnom da ga izloži, pa su drugari zvali starije drugare da ga i oni vide. Danas sam rekla učiteljici da me … nije namerno udario kada je prolazio između klupa, već da je bilo slučajno. Šta se dešava kada ljudi umru? Zašto je to tako? Češkaj me malo! Još volim kad me češkaš!”

Ovi trenuci…

To su ti trenuci kada sve druge želje, obaveze, poslovi koji čekaju nezavršeni padaju u drugi plan. To su trenuci koji apsolutno vrede svih neodložnih poslova! Jer samo pokazuju koliko mi je bitno da sa decom provedem još malo, samo malo vremena i uživam u njima. Da ih još malo onako ušuškane i usnule omirišem i prisetim se onog njihovog slatkog bebećeg mirisa, da ih gledam dok topli i bezbrižni tonu u san i ugrejem se pored njih mazeći svoje velike bebe, još uvek mekih bebećih obraza.

Jer će porasti za čas. Pa toga više neće biti.

Ali danas nije taj dan!

Danas ću ponovo, ako bilo ko od njih dvoje zatraži, leći pored na minut, pet, ili koliko je potrebno, bez obzira koliko me obaveza čeka. To su samo obaveze, a ti trenuci kada legnem pored, slušam ih i mazim, ipak pričaju jednu divnu neizgovorenu priču: Upravo sada, ovog trenutka ( a i inače) vi ste mi najvažniji na celom svetu!

Na kraju... 

Verujem da će kroz par godina, ovi trenuci samo da utru put nekim novim trenucima, onim kada moja deca budu odrasli ljudi, a ja im kažem da sačekaju, zastanu i sednu sa mnom malo, još samo malo, da im i još nešto ispričam.