/11 /11

Mališani ne mogu jasno da odvoje maštu od stvarnosti, zato kazne nisu od pomoći

Petogodišnjak koji se u pesku igra s drugarima glasno se hvališe: “Moj tata ima deset automobila i helikopter!” Đak trećeg razreda, oborenog pogleda, tvrdi da mu je učiteljica izgubila svesku za pismene zadatke. A tinejdžer koji se oseća na duvan brani se da cigarete koje ste našli u njegovom džepu nisu njegove.


- Dete ne razume pojam laži, zato i ne ume da laže. Dakle, oni ne kuju podmukle planove da bi nas doveli u zabludu, već samo da bi imali od toga neku korist. Nemaju razvijeno logičko mišljenje u onoj meri koja im je potrebna da bi mogli da smisle prevaru. Mališani u tom uzrastu govore ono što vide. Deca tek u adolescentskom dobu razvijaju svoje mišljenje, a kada lažu, umeju da prave planove ukrašene živopisnim pojedinostima - objašnjava Aleksandra Mađar iz centra Porodični edukatori.



Zašto klinci lažu?

Deca oko treće godine razvijaju uzročno-posledično mišljenje, ali kako je ono tek u razvoju, često se događa da se uzrok i posledica pogrešno protumače. Na primer, jedan od zaključaka koji donose u ranom uzrastu jeste da je lopta pala zato što se vaza razbila. Mališani u ranom predškolskom uzrastu istražuju, sve ih zanima, pažnja im oscilira, nemaju razvijeno pamćenje. Sve ove karakteristike sastavni su deo razvojnog perioda, navodi naša sagovornica Aleksandra Jovanović Mađar.


Kako roditelji da reaguju?

• Da ne okrivljuju mališane kada im ne kažu šta se stvarno dogodilo jer oni događaj tumače na svoj način, koji se ne tretira kao laž.
• Da ne ispituju dete šta se dogodilo jer dete nema razvijen rečnik kojim može da objasni događaj.
• Dete ne etiketirati sa “lažove mali” ili mu govoriti: ”Ako me sad tako varaš, šta će tek biti kasnije...” Na ovaj način dete programiramo za laganje u budućnosti.
• Kada želite da mlađem detetu date do znanja šta ne bi trebalo da radi, recite mu: “Crta se na papiru, a ne na zidu.” Kada primetite da dete ide ka zidu sa flomasterom, upitajte ga: “Gde se crtež crta?”
• Starije dete koje indirektno kaže šta je uradilo, ne kažnjavajte.

 
Maštoviti predškolci

Pitanje jednog predškolca (5): “Zar vrabac uopšte nema zube? Zašto nema?... Gusenice postaju leptiri. Znači, ja ću postati devojčica?”
Ova pitanja mogu da približe odraslima način na koji dete razmišlja. Laž dece u predškolskom uzrastu tretira se kao maštanje, a ne kao smišljena prevara. Ako dete predškolskog uzrasta govori drugarima: “Mi kod kuće imamo i to, i ovo, a ja sam se već vozio avionom, čak i podmornicom...”, to nisu laži. Međutim, ukoliko starije dete predškolskog uzrasta postepeno ne prestaje sa maštanjem, nego i dalje nastavlja često da navodi primere u kojima govori “neistinu”, onda to može biti pokazatelj nedostatka pažnje. Dete je shvatilo da na taj način skreće pažnju odraslih (u ovom uzrastu to mogu biti i krađe). Ako su roditelji zauzeti poslom i zaokupljeni životnim brigama, dete može da se oseti zanemareno i da počne da preteruje sa maštanjem ili da počne da otuđuje stvari kako bi pridobilo pažnju koja mu je potrebna.


 
Primer

Ljiljana (4) nosi ogrlicu koju je Sara prijavila da joj je nestala. Vaspitačica poziva Ljiljanu u stranu i pita:
„Ljiljana, kada neko uzme nešto tvoje bez pitanja, šta bi taj neko trebalo da uradi?“
„Nisam ništa uzela.“
„Ljiljana, nisi mi odgovorila na pitanje. Šta bi trebalo da uradi?“
„Ne znam.“
„Hoćeš da pozovemo i pitamo Zoru (drugu vaspitačicu)?“
„Ne.“
„Možeš li se onda sama prisetiti?“
„Da, treba da vratimo stvar vlasniku.“
„Tako je! Želiš li ti da pomognem da vratiš ogrlicu?“
Lekcija koju uči: Ne uzimaj ništa tuđe bez pitanja.

25. novembar 2010.
Kompletan tekst pročitajte na www.blic.rs