DETALJI

 

Ringerajin korisnik: Nedja

Ocena porodilišta: 2

 

Komentar ocene: Neljubazno osoblje, nisu nam promenili posteljinu nijednom, drske sestre…bila bi jedinica da nije bilo dve vrlo prijatne sestre, jedne pedijatrijske, jedne ginekološke.

 

Cela trudnoća mi je prošla lako i brzo, nisam je ni osetila. Nekako sam mislila da će mi i porođaj biti takav, imala sam takav predosećaj. Termin mi je bio 28. avgust, ali sam znala da ću se poroditi ranije.

Sedela sam sa sestrom i pila kafu, 21. avgusta popodne. Pričale smo o potpuno normalnim temama, smejale se, kad je ona primetila da mi se stomak steže i pitala me šta se dešava. Rekla sam joj da nemam pojma, i da me malo boli. Tako su mi počele kontrakcije, tog dana u 16h. Setila sam se da sam negde pročitala da ne treba ništa da jedem kad mi počnu kontrakcije, pa sam tad jela....da sam znala bolje, najela bih se pre odlaska u Betaniju :)

Oko 21h sam, po preporuci prijateljice koja je lekar, otišla na pregled, čisto da vide kako napredujem, jer mi je rekla da beba svakom kontrakcijom gubi kiseonik, a ja sam ih imala već mnogo. Planirala sam da se vratim kući dok kontrakcije ne budu jače i učestalije. Na pregledu su zaključili da sam otvorena 2 prsta i primili me na patologiju.

Tada sam se prvi put uplašila, kad sam se pozdravljala sa mužem i odlazila u taj grozni, mračni deo bolnice. Pogasili su svetla i televizore, i smestili me u krevet. Naravno da nisam imala mira, kontrakcije su mi bile na pet minuta, ali su bile skoro bezbolne, bila sam presrećna i smejala se u sebi što mi je tako super. U tri sata ujutro me je pregledao doktor, nisam se otvarala, a kontrakcije su stale. Poslali su me u pripremnu salu.

I sada se pitam da li sam pogrešila što sam otišla na taj pregled, što se nisam pobunila kad su rekli da će me poroditi „na silu“, jer su kontrakcije prestale.

Uradili su mi klistir, koji je za mene bio izuzetno bolno i neprijatno iskustvo, da li je sestra bila nespretna, ne znam, znam samo da to nije smelo toliko da me boli. Smestili su me u krevet i prikačili CTG, a kontrakcijama ni traga ni glasa. Tad je bilo oko 6 sati ujutro. Slušala sam žene kako vrište i plaču, i mislila da nema šanse da ja budem takva, jer je to nepristojno, a i ne može baš toliko da boli.

Dva sata, do jutarnje promene smene, sam ležala i gledala u plafon. Nisam imala svoju babicu, sestru ni doktora, nisam poznavala nikoga. Molila sam ih da mi daju makar malo vode, jer sam bila užasno i žedna i gladna (nisam pila tečnost otkako su me primili u bolnicu), ali niko nije hteo. Osećala sam se kao ružno pače, gledajući kako se žene na ostala dva kreveta brzo smenjuju i sa svojim babicama, koje su ih masirale i disale sa njima, odlaze da se prode, a ja ostajem da ležim.

Oko 8 sati došao je doktor, ne pamtim ni lik ni ime, i rekao da mora da me prodi pošto je porođaj krenuo i stao. Rekao mi je da će mi probušiti vodenjak. Jedva sam i to izdržala. Mislim da me je sve ustvari toliko bolelo, jer sam bila umorna, gladna i žedna, i jer sam bila, tad već jako, uplašena. Sestra mi je prikačila neku infuziju i dala neku inekciju. Tek kad sam je posle pola sata pitala šta je to, rekla je da su mi stavili indukciju i dali bensedin, da uspem da odspavam između kontrakcija. Tad je počeo moj mali pakao.

Već oko 9 su bolovi postali strašni, a telo mi je bilo umrtvljeno, od bensedina i umora. Uspela sam da namolim spremačicu da mi makar malo pokvasi usta, jer niko drugi nije hteo. U 10 su krenuli bolovi na dva minuta, u 11 na minut. Mislila sam da je to to.

Sporo sam se otvarala, i te kontrakcije su potrajale do 14 i 30. Poslednja dva sata sam urlikala kao ranjeni medved, molila ih da mi pomognu, da mi daju nešto protiv bolova, ali su me svi obilazili kao da imam kugu. Odvalila sam jednu šipku na krevetu. Tada je babica došla i rekla da se vidi glavica moje bebe. Od te do porođajne sobe sam otrčala i usput rekla babici da mi ne rade epiziotomiju, pa ako puknem, nek puknem. Pitala me je da li sam sigurna, i ja sam rekla da jesam.

Sam porođaj je trajao 3 minuta, rodila sam dete u tri napona, bez ičije pomoći, i bez sečenja. Bez preteranog bola. Lako.Babica mi je na grudi stavila tek rodjeno, rozo, zdravo i rasplakano, MOJE dete, i sve je prošlo. Kao da mi je telo obamrlo, i više nisam osetila ništa, osim brige za to majušno stvorenje, i tog momenta su svi bolovi prestali. Ustala sam posle dva sata i sama otišla od pokretnog do svog kreveta, i od tada brinula za svoje dete, znajući da sam sve uradila sama, i da su ga doktori samo prihvatili kad je izlazio napolje. Tada sam shvatila koliko sam jaka, i da zaista mogu, ako samo poželim, da uradim baš sve.

Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču? Pročitajte kako - na forumu Porođajne priče!