Ja sam ta koja plače kad njega boli i koja guta knedle kada je radostan, samo da ne zaplače i bude sama sebi smešna. Foto: Freepik.com

/11 /11

Ja sam ga učila da stoji i hoda, da pazi šta jede i da zimi obavezno navuče kapu preko ušiju. Vezivala sam mu pertle i tešila ga na tužne scene iz crtanih filmova. Ja sam mu objasnila razliku između svetle i tamne strane sveta i čoveka, ja sam ga čuvala i razmazila, ja sam mu branila i popuštala.

Ja!

Nisam spavala noćima čekajući da spadnu temperature, bacila gomilu para na igračke samo da ga vidim radosnog, osećala krivicu kada ga suviše pritiskam ili mu ostavljam previše prostora, trčala u vrtiće, boravke, na otvorena vrata, naučila da spremam i mesim, promenila sto omekšivača da nađem onaj jedan na koji nije alergičan...Ja sam ta kojoj nikakav uspeh nije vredan ni pola njegovog uzdaha. Ja sam ta koja plače kad njega boli i koja guta knedle kada je radostan, samo da ne zaplače i bude sama sebi smešna.

Ja!

Ako ti ne odgovara, preskoči ga. Ako ti se ne sviđa, ne gledaj ga i ne slušaj ga. Ako ti treba vreća za boks, udri u svoj razlog, ne u moje dete.

Njega nećeš tući, ni u pojam ni u naletu besa i nemoći.
Moraćeš prvo preko mene, a ne dao ti Bog da se nađeš na putu majci koja brani svoje dete.

Pa nek si vršnjak-nasilnik, komšija iz susedne zgrade, rođak, ortak, učitelj ili slučajni prolaznik.

Ne sili se da si jači jer nema jače sile od majke koja brani svoje dete.

Autor: Jelena Milenković Mladenović