Devetogodišnjak koji majci, koja ga tera da uči, govori „Nemoj da me smaraš” pokazuje da njime upravlja „princip prijatnosti”. Kada mu majka spomene učenje, on zamisli sebe da uči, što kod njega izaziva snažnu neprijatnost. On emotivno postaje „žrtva” učenja koje se još nije ni dogodilo. Zato agresivno pokušava da ućutka majku za koju misli da nad njim vrši „psihičko nasilje”.

Većina ljudi se upravlja prema nekome ili nečemu na osnovu toga kako se prema tome osećaju. Osećanje prijatnosti izaziva želju da se priđe, a neprijatnosti želju za udaljavanjem. Doživljavanje prijatnosti ili neprijatnosti jeste unutrašnji signal da smo nešto procenili kao pozitivno ili negativno.

Kada bi stvari bile jednostavne, mogli bismo da se oslanjamo samo na svoja osećanja. Problem jeste u tome što su nečija osećanja rezultat jedne unutrašnje obrade informacija, a poznato je da ljudi veoma različito obrađuju informacije. Nije isto kako na jednu situaciju reaguje malo dete i kako reaguje odrasla osoba, pa ni dve odrasle, razumne osobe ne moraju da reaguju istim osećanjem. Ako je naša nesvesna obrada informacija pogrešna, biće pogrešno i rezultirajuće osećanje. Prema tome, osećanja mogu da nas „slažu”. To posebno važi za malu decu koja još nemaju dovoljno informacija, tako da se upravljaju na osnovu toga kako se osećaju.

Dete nauči u prvim mesecima života da je veoma loše kada oseća neprijatnost gladi, a da je dobro kada nakon jela oseti prijatnost sitosti. Ono misli da sve što mu je prijatno jeste i korisno, a da je sve što mu je neprijatno – štetno. Prema tome, igranje igračkama dete doživljava kao prijatno i zato korisno, a nametnuto pospremanje igračaka kao neprijatno i zato sigurno štetno. Zato dete hoće da se igra, ali odbija da pospremi igračke. Ovakvu motivaciju deteta je Sigmund Frojd nazvao „princip prijatnosti”. Zadatak roditelja je da pomognu detetu da prevaziđe ovakvu motivaciju jer ako ostane na njenom nivou, neće postati funkcionalni odrasli: biće lenjo, sebično, bez radnih i drugih korisnih navika.

Roditelji moraju da nauče dete da nije važno da li je nešto prijatno ili neprijatno, već da li je korisno ili štetno, da postoje štetne prijatnosti i korisne neprijatnosti. Dete će se tome opirati jer pogrešno veruje da ga roditelji ne vole kada mu ne daju da uživa ili ga teraju da se muči.

Kada dete pod uticajem roditelja odustane od principa prijatnosti, tako da se više ne upravlja procenom „prijatno–neprijatno”, već procenom „korisno–štetno”, ono je razvilo ono što je Frojd nazvao prevladavanjem „principa realnosti”. To je veliki korak ka emocionalnoj zrelosti. Mentalne strukture takvog deteta su sada drukčije, obrada informacija je kvalitetnija, tako da se ono sada više može osloniti na svoju intuiciju i osećanja.

Izvor: Politika.rs