/11 /11

Toliko toga bih sada rekla, zavikala na sav glas i bila sve ono što sam mislila da neću biti nikada, ali čemu... Čudni su puti gospodnji, čudno je i kako nas to kao ljude kroji, čudno je koga sve usput na tom putu srećemo...ali, jedno je uvek isto važno, ostati čovek kakav želiš da budeš.

Na žalost, gomile problema, stvari koje se prosto dešavaju, mimo naše volje, ljudi od kojih zavisimo iz razno raznih razloga, taj polusvet nas upravo pravi onakvim od kojih bežimo i koje preziremo... I ja se pronalazim u tome, na moju ogromnu žalost i još veće razočarenje. Nekako sam se uvek trudila da budem svoja, ili sam bar verovala da jesam, ali nisam.

Kako sam se samo prevarila...

Dozvolila sam da me gomila povuče sa sobom, da zaboravim ko sam i od čega sam napravljena i da ako sam svojim rođenjem dobila status "ljudskog roda", nisam samim tim i čovek. A, bila sam...Bog mi je svedok... Dok ne postadoh majka! To najuzvišenije zvanje, ta lepota posedovanja jednog malog bića, ta beskonačna ljubav koja se graniči sa ludilom, taj smisao života jer si neko nekome kome to ne može biti niko drugi, no ti...samo ona...samo mi... Sve mi je to oduzeto, samo jednim lošim danom svevišnjeg, ili je sudbina bila prosto umorna od deljenja samo sreće ili su se prosto karte loše složile...šta god bilo, bem li ga, sve mi je oduzeto...

PROČITAJTE I OSTALE DUBRAVKINE TEKSTOVE

Taj bol koji sve ove godine živi, raste i gomila se u meni, pretvara me u nekoga i nešto što ne želim da budem. Ali, jesam i biću... ZAVIDNA. Zavist, jedan od najvećih ljudskih grehova, opušteno i ustaljeno živi u meni, bez namere da me napusti...Dapače... Ali, uvek zavist oko istoga... Zavidim svima koji uživaju u svom ZDRAVOM detetu, jer zajedno koračaju kroz svaki novi dan, novi doživljaj, novu spoznaju sveta, bilo da je lepo ili ružno...Zavidim, kada plaču zbog prvog dana vrtića, škole ili upisa u srednju školu...Zbog ponosa od prvog gola na utakmici, prvog koncerta, prve ljubavi ili prvog razočarenja...Jer za svim tim prvim dolazi i drugi, treći put...dani, meseci, godine...

Zavidim, jer njima to prosto ide od ruke, to im se podrazumeva, to je tako i nikako drugačije! A, moze drugačije i te kako... Sramota me je i dopuštam sebi to naglas da kažem, da sam ljuta, tužna, razočarana i doživotno osakaćena, jer nemam sve to što je nekome normalno i što bi trebalo biti normalno. Sramota me je, jer ćesto pomislim da sam ja njen teret, njen greh. Greh, jer se usuđujem da pomislim, a, ne da izgovorim, napišem...

A, volim je toliko da u trenucima ushićenja, pomislim da su joj dovoljni moji snovi, da vidi i proživi svet drugim, srećnim, zdravim očima...Volim i svaki njen šeprtljavi korak, koji je mnogo sigurniji, kada je ja samo ovlaš drzim, pa makar i za prstić, kada mi kaže "mama,pomozi mi"...ja ne znam nikako drugačije, kada je ona život moj, ali i moj nespokoj... Žao mi je što je to ona, što sam to ja, što je bilo ko...jer, ne treba toliko da boli, da ti je najteže gledati u ono što ti je najsvetije, najvažnije... I na kraju, da zavidna sam, zavidna i grešna, ali ne zato sto mi je žao što vi niste ja, nego što ja nisam vi... A, toliko bih toga imala da kažem, da vrisnem...ali, ćemu, kome... Nespokoj je uvek tu, ne ide on nikud!

Dubravka Bakoč Vujinović