DETALJI

 

Ringerajin korisnik: OTI

Ocena porodilišta: 4

 

Komentar ocene: uredne sobe, sasvim prihvatljiva bolnica i sasvim korektan odnos prema porodiljama…Ocena 4 je samo zbog toga što neke sestre podrazumevaju da im date novac da bi one uradile svoj posao.

 

U subotu 13.og marta sam bila na redovnom pregledu u Višegradskoj. Doktor mi je oko 13h uradio ginekološki pregled i rekao da vrlo uskoro očekuje da sve krene i da sam otvorena dva prsta ali da i to može da traje neko vreme tako da idem kući. Muž i ja smo otišli u restoran da jedemo i u restoranu mi pukne vodenjak u 15h. Da, zaista je osećaj kao što su ga opisivali: jako mnogo tople vode otiče bez kontrole. Otišla sam kući da se istuširam na brzinu jer je restoran 100m od naše zgrade..Tamo sam videla da ima i krvi. Ono što nisam znala a shvatila sam je da plodova voda može da otiče satima i satima…

Moj muž vozi kao lud i psuje semafore a ja umirem od smeha jer me ništa ne boli. Stižemo u bolnicu. Presvlačim se, odvode me nasmejanu. Uzimaju mi mobilni telefon i novac i smeštaju me na neki krevet. Sestra uzima neki predmet poput šestara i meri mi kukove levo desno..Zabija onaj šestar u mene toliko da boli. Doktor me pregleda i uzima neke podatke. Nakon toga klistiranje (moram da kažem da mi ovaj deo uopšte nije bio niti bolan niti neprijatan..ništa posebno).

Odvode me u porođajnu salu u boks. Gomila lekara gura ruke u mene i priča između sebe. Niko se meni ne obraća ali shvatam iz razgovora da mi je grlić tvrd. Jedna doktorka predlaže da mi “požure porođaj” ali moj doktor insistira da me pošalju na odeljenje da legnem i da čekamo da beba sama krene. Probušili su mi ruke onim braunilama (tako se kaže valjda) i sipaju mi glukozu. Moram da kažem da su mi ruke jako utrnule i jako me bolele zbog tih braunila…One su mi, možda će zvučati smešno, bile najveći teret kroz porođaj…Čini mi se da bi mi lakše bilo da ih nisam imala..Ruke nisam osećala..užasan osećaj! Doktor mi je rekao da čekam i da mu javim kad budem imala BAŠ jake bolove. Shvatila!

Spuštaju me u neki hodnik u sobu gde su tri devojke koje održavaju trudnoću i počinje izbor za pesmu koja će nas predstavljati na Evroviziji…Počinju i kontrakcije! Sasvim polako ali sigurno na tri minuta u trajanju od 45 sekundi. Držim telefon i merim…Ćaskam sa cimerkama a uviđam da situacija postaje sve gora…Niko me ne obilazi…Ja šaljem poruke devojkama sa Ringeraje u pauzama između kontrakcija..Kad sam mislila da sam doživela one najgore bolove, zovem sestru.Ona doziva mog lekara koji me pregleda i kaže, na moje zaprepašćenje: “Ivana, otvaraš se ali to nije to. Kad budu bile tri puta jaće i češće tad me zovi”. Odlazi čovek! A ja šaljem poruku mojoj mami: “ Mama, zar ovo može tri puta jače?”

O, da…Može jače! Počinje moj pakao od bolova. Ustajem iz kreveta i vapim za cigarom. Hodam kroz prazan hodnik i kad naiđe bol hvatam se za radijator i grizem usta dok čekam da prođe. Iz svih soba se čuje pesma koja će nas predstavljati na Evroviziji…Najgore muke upravo kreću.

Zvučaće grozno ali biću iskrena. U jednom trenutku paklenog bola dolazi misao:”Zašto je meni ovo trebalo?Zašto sam ovo uradila sebi?” Zaista jesam to pomislila…Ne mogu više, zovem sestru…Ista priča, dolazi doktor ali ovog puta pregleda me i kaže: “To je to, odmah u salu!”

Odvode me u salu, onu istu sa početka. Hiljadu sestara me bode sa svih strana. Vade mi krv treći put. Niko mi ništa ne govori. Čujem samo da sam otvorena pet prstiju Kontrakcije kao noževi koji me kidaju iznutra. Gledam oko sebe..Jedina sam porodilja..Prazni boksovi. Predstavu nemam koliko je sati.

Dolazi babica, pregleda me (to je bukvalno sedma osoba koja gura ruku u mene). Babica kreće da me masira unutra…U jednom momentu govori: “Za pola sata sam je otvorila do osam prstiju”. Umirem u bolovima bez jednog vriska…Ćutim i slušam. Kad naiđe bol stegnem se cela. Pitam za epidural. Pitaju me da li sam platila… Molim za epidural! Govore mi da je kasno, da će beba jako brzo napolje. Insistiram! Moj doktor mi prilazi i kaže da će beba sasvim brzo ali ne… Ja hoću epidural!

Dolazi anesteziolog. Žena! Duhovita, vesela. Okreću me na bok u fetus položaj. Gura mi igle u kičmu, ne boli ništa. Ostavljaju me 15 minuta tako da ležim…Počinje da mi trne zadnjica ali bol ne jenjava…Doktor govori: ”Neće stići ni da deluje!”

U tom momentu nagon za velikom nuždom…Osećaj kao da kamen hoću da izbacim. Govorim babici koja je u hodniku da mi se ide u WC, ona dolazi, pogleda me i doziva sve:”Počinje porođaj”.

Kako je to izgovorila ja počinjem da se tresem od struka na dole…Tresem se kao prut od straha..Pet mladih sestara se skupilo oko mene…Vade mi one šipke da se pridržavam kad me boli ali ja od braunila prokletih nemam snage u rukama…

Babica kaže:”Kad naiđe sledeći bol udahni duboko, ne puštaj vazduh, bradu na grudi i guraj”

Ja ne činim kako ona govori nego počinjem blago da paničim i da jecam…Babica odlučnim tonom ponavlja rečenicu i ja se sastavljam konačno i odlučujem da uradim kako žena govori.

Udišem vazduh, bradu na grudi i guram..Čujem da svi viču:”Bravo Ivana, još jednom i gotovo”. Guram a osećam kao da mi deset noževa para organe dole nisko.Peče i boli!

Udišem vazduh, bradu na grudi i guram još jednom i odjednom osećaj…Nemam reči. Olakšanje, rasterećenje..Hiljadu kilograma lakše telo…Nema bola! Kako je moguće da nema bola ali uopšte? Svi viču: “Bravo Ivana!!!” Podižem pogled i vidim sklupčano čudo sasvim sivo…Vrišti! U oči mi upada pupčana vrpca, grozna i siva…neka mrtva boja, bože mi oprosti…Ali samo sam to videla i legla na krevet srećna što je sve gotovo i u neverici što ama baš ništa ne osećam od bolova.

Ne znam koliko je minuta prošlo ( meni se čini samo pet), donose mi bebu uvijenu u pelenu sa svih strana.Beba koja mirno spava i ima šiške…I miriše. Stavljaju mi je na grudi…Ja shvatam konačno i počinjem da plačem: “Teodora dušo moja!”

Babica mi vadi dojku i kaže: “Hajde da je stavimo na dojku da oseti…brže će mleko da ti krene”. Mleka nemam ali beba liže pomalo bradavicu..Odnose je..

Telo…mirno. Um miran. Osećaj divan!

Tražim da javim mužu, doktor mi daje svoj telefon: “Mužu, rodila se Teodora, 2850g, 50 cm, ocean 9 i prelepa je mužu”. Moj muž počinje da plače, ja prekidam vezu…Želim samo da ležim ovde sama da uživam u osećaju potpune telesne mirnoće a mentalne sreće…

Ne plačem…Ćutim samo i gledam oko sebe…Nisam ni žedna i gladna ni umorna…Samo mirna i spokojna…U mraku na porođajnom stolu (rekli su mi da ću tu biti dva sata pa tek onda idem u sobu). Ležim i u glavi vraćam osećaj kad je beba izašla.Ta sekunda olakšanja…Onda vraćam lik moje bebe u svest i kažem sebi: “Istina je ...Stvarno se sve zaboravi! Vredi!”

Posle porođaja:

Stigla u sobu, legla u krevet. Već drugi dan je bol utihnuo, osećam se dobro. Krvarim ali ništa strašno. Saznajem da mi nisu radili epiziotomiju i radujem se. Sestra dolazi i skida mi braunile…Mojoj sreći tek sad nema kraja…Porodila se u 1:30h a sad je 5h. Sestra kaže:” Pošto je nedelja i nema vizite, reci mužu da dođe za sat vremena i pustiću ga da vidi bebu i tebe”.

Moj muž stiže, donose i bebu..Tiho je u hodnicima bolnice. Teodora viri iz pelene…Vire i njene šiške male…Sedim sa mužem u tihom hodniku i pričamo…Grlimo se…On me gleda kao na dan venčanja…Sa divljenjem i ljubavlju…

Mleko je došlo treći dan. Ali ja sam Teodoru svaki put kad mi je donesu stavljala na grudi…Iako mleka nije bilo, navikavala sam je na sebe…Mleko je krenulo trećeg dana a moja beba je odmah sisala …

Hvatala sam po hodnicima od porodilja i sestara informacije o tome šta treba da radim sa grudima i odlučila sam da neću nikom dati novac, sama ću svoje grudi dovesti u red…Jako uporna sam bila…Izmlazavala se do bola. Ali vredelo je!

Beba je dobila infekciju pupka i ostala sam duže u bolnici…To nisam mnogo teško podnela samo zato što sam ubedila sebe da to ima svoje prednosti (dovešću grudi u red, uhodaću se sa dojenjem jer imam vremena ovde…). Da nisam tako razmišljala, plakala bih svaki dan do otpusta i ništa ni bebi ni sebi dobro ne bih donela…

Smirenost –najvažnija stvar!

Savetujem svima: slušajte babicu šta govori. ZAISTA JE SLUŠAJTE: poštedećete sebe onog nepotrebnog bola, onaj drugi mora da se oseti…

Savetujem svima: nađite neko mirno mesto u svojoj glavi gde ćete sami sebe odvući u trenucima kad najviše boli..

A onda…to “mirno mesto spokoja i sreće” izađe iz vas…I na konju ste!

Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču? Pročitajte kako - na forumu Porođajne priče!