Ako idete za detetom i „popravljate“ to kako je nešto uradilo opet šaljete poruku da šta god da uradi za vas nije dovoljno dobro. Foto: Freepik.com

/11 /11

Ovo je proces u kojem i roditelji uče kako da nose svoju ulogu, odlučuju da rade ili ne rade ono što su radili njihovi roditelji, „razvlače ili stiskaju“ svoje granice, donose odluke koje će oblikovati vrednosti i uverenja deteta koje će ono kasnije nositi kroz život. S obzirom da u školi nismo učili važan životni predmet „kako biti roditelj“, ovo je zaista veliki i ozbiljan zadatak koji svako od nas obavlja na najbolji mogući način.

Kroz  naša ponašanja i govor, mi deci prenosimo važne poruke na osnovu kojih ona kreiraju svoju sliku sveta, ali i ličnu sliku. Često ne razmišljamo kako ono što govorimo utiče na njih, pa je zgodno nabrojati nekoliko situacija i roditeljskih ponašanja koja bi bilo dobro zaobići.

„Ne možeš ti mene da ucenjuješ!“

Ako ste ovo izgovorili, jasno je da vas dete već ucenjuje, tačnije da vi to tako doživljavate. Jer ono nema nikakvu svest ni ideju da to radi, sve dok vi to ne verbalizujete, tj. dok ne imenujete neko njegovo ponašanje kao takvo. A, kada mu kažete kako se zove to što radi, onda i ono zna i ume to da koristi. Eto zamke!

Dakle, dete ima neko ponašanje kojim želi da postigne nešto, ali još uvek ne zna da to može da bude ucena i da se tako zove. Ono zapravo samo testira šta će proći kod vas, gura vaše granice, uči da li i šta može i kako može. Ovo je i „igra živaca“ (više za nas roditelje), jer neko mora da popusti. Međutim, u toj situaciji korisnije je da mu se objasni da njegovo ponašanje nije prihvatljivo nego da mu se da naziv. Umesto – Ne možeš vikanjem da me ucenjuješ da ti kupim novu igračku!, recite – Ne mogu da razmišljam kada toliko vičeš, bole me i uši i glava. Probaj to lepo da mi kažeš. Važno je da dete gledate u oči, da budete u istom nivou, i da vaš glas bude smiren. Budite spremni da nekoliko puta ponovite ovaj pristup u raznim situacijama, a ako uspete da budete istrajni, dete će shvatiti da se ta granica ne „razvlači“ i jednostavno će odustati.

„Neka, pusti, ja ću“ i „Hajde, požuri!“

Hroničan nedostatak vremena, nestrpljivost, žurba, razlog su zbog kog pribegavamo „bržem rešenju“, da mi nešto uradimo umesto deteta ili da ga stalno požurujemo. I nekad jednostavno moramo ako hoćemo da stignemo na vreme. Ovde je najveća zamka da nam ovo ponašanje ne pređe u naviku. Jer, naravno da ćemo mi kao odrasle osobe uvek uraditi nešto brže od deteta, jer smo tom radnjom ovladali, ali takvim ponašanjem mi mu uskraćujemo iskustvo da nauči to nešto, a usput mu i „šaljemo poruku“ da ono to ne može da uradi dovoljno dobro i/ili brzo kao mi.

To za posledicu ima stvaranje nesigurnosti i uverenja da nikada neće dostići naše sposobnosti, da ne ume dovoljno dobro ili brzo da radi nešto što će ga učiniti prihvaćenim, a nas zadovoljnim… Varijacije su brojne. Šta možete da uradite? Prvo da primetite koliko često ponavljate ove rečenice i radite nešto umesto deteta, a onda da to prestanete, postepeno, sve dok dete samo ne počne da ih radi.

Ključna reč je strpljenje, a ako ste i dalje u deficitu sa vremenom, promenite navike i počnite pet minuta ranije da se spremate, ustajete… Sigurno nije dete (uvek) „krivo“ što se kasni…

„Ne radi se to tako!“

Stalno ispravljate to što je dete uradilo? Čak i da ne kažete ovu rečenicu, ako idete za njim i „popravljate“ to kako je nešto uradilo opet šaljete poruku da šta god da uradi za vas nije dovoljno dobro. Dete koje dobija ovakve poruke, kasnije kao odrasla osoba uglavnom udovoljava drugima, jer ostaje „gladno“ za pohvalom, potvrdom… Ili će otići u drugu krajnost i biti perfekcionista koji će stalno proveravati i poravljati to što radi, i gubiti dragoceno vreme u pokušaju da to bude savršeno. A, onda će to savršeno popraviti još jednom, i još jednom… I nikada neće imati osećaj da je doboljno dobro niti osećaj postignuća, jer taj zadatak će uvek moći još bolje da se uradi… Beskonačna igra!

Šta da uradite kada primetite da ispravljate to što dete radi? Kada dobijete „nagon“ da popravite ili ispravite, zapitajte se ko kaže da je to što vi radite najbolje moguće? Šta bi bilo da neko sada ide iza vas i to popravlja? Da li biste i tada mislili da je baš tako najbolje?

Jednostavno, kada „poželite“ da popravite uradite nešto drugo! Pohvalite dete, a ako je baš nešto toliko pogrešno pokažite mu i objasnite kako ste mislili da uradi. Ono ne može da vam pročita misli! Ako je na primer postavilo sto, a vi hoćete da „poravite“ još nešto, najbolje je da odete u drugu prostoriju i uradite bilo šta drugo dok vas ta potreba ne prođe. Tako ćete oslabiti naviku koju ste stvorili i što je važnije, nećete slati detetu pogrešnu poruku.

Sva opisana ponašanja smo usvojili jer smo ih mnogo puta ponovili, a da pri tom o njima nismo ni razmišljali! Ona su postala naša navika. Potrebno je vreme i svesna želja da ih promenimo i usvojimo nova, korisnija ponašanja. A, ako su ona za dobrobit dece, onda to baš ne bi trebalo da je preveliki izazov za nas. Zar ne?

Dragana Aleksić, family coach

Izvor: aleksicdragana.com