/11 /11

Za razliku od ljudi koji u konfliktnim situacijama čine jednu krajnost tako što od drugih zahtevaju da im iznova i iznova zadovoljavaju svaku želju, postoje i oni koji spadaju u drugu krajnost po tome što se u svakom konfliktu povlače i popuštaju drugoj strani. Socijalna okolina one prve doživljava kao "nezgodne" ili "teške", a ove druge kao "veoma fine" i "vrlo ljubazne" ljude.

Ljudi koji stalno povlače svoje želje pred željama drugih imaju nizak kvalitet života, piše Zoran Milivojević za "Politiku".

Postoje dva glavna razloga zbog kojih neko izbegava svaki konflikt. Prvi je kada neko veruje da bi ga, u slučaju da se suprotstavi očekivanjima i željama drugih, ti drugi odbacili. Osoba misli: ako se suprotstavim drugima, oni će me odbaciti i ostaću sasvim sam. I zato osoba prigušuje i potiskuje vlastite želje kako bi ugodila drugima i bila prihvaćena.

Ovakvo ponašanje u konfliktima je u najvećem broju primera naučeno u detinjstvu kod kuće. Roditelji su detetove pokušaje da odbije ili izvrda njihove zahteve "kažnjavali" ignorisanjem deteta, pretnjom odbacivanjem ili su ga etiketirali kao lošu osobu. Za pravilan razvoj je važno da roditelji dozvoljavaju sukobe svojih i detetovih želja i da detetovo odbijanje nekih njihovih želja ne tumače kao negaciju ljubavi, nezahvalnost ili bezobrazluk. Iako dete treba da sluša roditelje u mnogim stvarima, mora mu biti dozvoljeno da u nekim stvarima odbije te želje bez posledica.

Drugi glavni razlog za izbegavanje svakog konflikta jeste to što osoba koja izbegava smatra da bi svojim odbijanjem "povredila" drugoga, zbog čega bi drugi bio tužan i neraspoložen, a ona bi bila kriva za takvo njegovo emotivno stanje. U konfliktnoj situaciji osoba bira: ili da zadovolji svoju želju i oseti krivicu za nastalu tuđu patnju, ili da popusti drugome kako ne bi osetila osećanje krivice.

Ovakav mehanizam je veoma čest kod odraslih koji su u detinjstvu bili predmet "emocionalne ucene": "Ako ne učiniš to i to, mama će biti veoma tužna." Kada neko jednom usvoji mehanizam, primenjuje ga kasnije u životu i na sve ostale ljude.

Na početku dete nije svesno emotivnih posledica koje ima njegovo ponašanje na druge ljude. Ono tek kasnije otkriva da drugi ljudi imaju osećanja i da reaguju prijatnošću ili neprijatnošću na njegove postupke i izjave. Nakon toga ono počinje da razvija saosećanje, sažaljenje i samilost prema drugima, ali i da se oseća odgovornim za osećanja drugih.

U sledećoj razvojnoj fazi dete više ne gleda u osećanja drugih, već u to da li je imalo ili nije imalo pravo da nešto uradi. Ono tada počinje da oseća krivicu samo ako nije imalo pravo na neki postupak zbog kojeg se drugi loše osećaju. Ako roditelji stalno "emocionalno ucenjuju" dete, ono nauči da stalno gleda u osećanja drugih kako ne bi bilo krivo za konflikt.