/11 /11

Čitajući knjigu „Valentajnovi – Daleko od savršenstva“ autorke Holi Smejl, izdavača Propolis Books, imala sam problem da se izmestim iz uloge roditelja, iako mi je posao bio da je čitam kao stručnjak za porodične odnose.
Razmišljala sam o tome ko su uzori i idoli današnjoj omladini, ko su uzori i idoli mojoj deci, pa i o tome kakve poruke od nas naša deca dobijaju o sebi, da li dobijaju duple poruke koje ih zbunjuju, da li jasno komuniciramo svoju ljubav i prihvatanje njih kao osoba, da li na vreme primetimo kada neka od njih pati.
Pored ovih pitanja, stručnjak iz mene je sve vreme procenjivao poruke koje se šalju deci kroz datu knjigu, kao i procese koji se dešavaju kod junaka knjige.
O ovim junacima sam već pisala kada je izašao prvi deo gde je akcenat bio na najmlađem članu porodice, a sada se fokus prebacuje na „savršenog“ člana porodice. Fokus je na šesnaestogodišnjoj Fejt (nada) i:

Uticaju slave na njen privatni život i doživljaj sebe;
Uticaju očekivanja okoline na mentalno zdravlje članova porodice, kao i porodice kao sistema;
Razvodu braka roditelja;
Nemogućnosti postavljanja ličnih granica
Lošoj komunikaciji sa članovima uže i šire porodice, kao i prijateljima (kojim?);
Osećaja da je „previše“ i želje da se beži od problema;
Osećaja bespomoćnosti i nemoći;
Traganje za adekvatnom podrškom!

Kao što vidite, mnogo je tema o kojima može da se diskutuje sa detetom koje bude čitalo knjigu: od toga šta znači „biti slavan i poznat“, do toga „kako voleti sebe sa svim manama i vrlinama“.

Prvo sam želela da pišem o tome koliko mi roditelji zapravo imamo uticaj na izbore naše dece, pa čak i njihove izbore idola. Međutim, odlučila sam da ipak pišem o prepoznavanju ranih znakova kada nam dete pati i adekvatnoj podršci (kad budete čitali knjigu biće vam jasnije zašto pišem o ranim znakovima).
I tu sada dolazim do dve scene koje su ostavile utisak na mene, a u vezi je sa učenjem prihvatanja sebe. Jedna je ova sa fotografije ispod, a druga se nalazi na kraju 55 poglavlja (to ćete ipak morati da potražite u knjizi ;).

I nama odraslima je teško da prihvatimo činjenicu da živimo u svetu gde se često jedno kaže, drugo misli, a treće radi.
I nama odraslima je teško da funkcionišemo u svetu gde postoje pravila koja deluju da su veoma fleksibilna, pa smo često zbunjeni kako da reagujemo.
I nama odraslima je ponekad izazovno da preguramo dan, a zamislite kako je tek detetu koje niti ima kapaciteta da razume šta se dešava, niti iskustva da može pronaći način kako da se nosi sa svim što ga je snašlo.
Zamislite kako je deci koja tokom celog dana dobijanju instrukcije šta, kako, zašto i kada da rade. Pa kaže mama, pa tata, pa vaspitači, pa učitelji, komšije, bake I deke, drugari i drugarice…
Zamislite koliko je zahtevno odgovoriti na sva očekivanja!
Zamislite šta dete uči o sebi i svom mestu u svetu koji ga okružuje!

Kada je dete zbunjeno traga za podrškom od osobe koja će joj biti vodilja, uz koju će se osećati sigurno i prihvaćeno. Blizak i pun poštovanja i prihvatanja odnos sa detetom nam omogućava da mu budemo adekvatna podrška i u izazivnim, veoma neprijatnim situacijama. Ovakav odnos pun empatije i razumevanja je neophodan ako želimo da dete otvoreno podeli sa nama sve što ga tišti (jer samo tako mu možemo pomoći).

Međutim, nekada dete jednostavno ne zna kako da počne ili kako da verbalizuje jer ni sam ne zna šta se dešava.

Kako prepoznati da je detetu previše, da mu je potrebna naša pomoć?

Pokazaće vam kroz ponašanje! Bez obzira na uzrast (beba ili tinejdžer ili odrastao čovek) preplavljenost se lako vidi i spolja u ponašanju, samo je potrebno naučiti to prepoznati!

Bebe će početi da okreću glavu i bune se kroz plač.
Kod mlađe dece to mogu biti ispadi besa ili nesaradnja.
Kod školske dece to može biti agresivno ponašanje ili podbacivanje u školi ili pojava neobjašnjivih bolova glave, stomaka.
Kod tinejdžera to može biti ekscentrično ponašanje ili izolovanost ili ekstremna, nagla promena u ponašanju.
Kod odraslih to može biti sve ranije navedeno, samo što traje i traje i traje i kumulira dok ne dođe do eksalacije (svađe ekstremnih razmera, nasilja, ubistva ili samoubistva).

Šta raditi u tim situacijama?

Prepoznati da se nešto dešava sa detetom.
Prepoznati emocije kao mogućnost da se povežete ili da naučite dete novoj veštini.
Pomoći detetu ili partneru da verbalizuje svoje emocije. Naravno veoma je važno prilagoditi komunikaciju uzrastu deteta.
Komunicirajte empatiju i razumevanje.
Postavite granice ili pristupite rešavanju problema zajedno.

Ako vam ne ide, potražite podršku stručnjaka da izađete iz začaranog kruga.

Autor: Manuela Kamikovski

Portal Mamino vreme.org

Promo objava